БИВШИ логораш у злогласном логору „Силос“ у Тарчину Винко Лале изјавио је данас да су глад и жеђ били тежи од свакодневног пребијања у овом казамату, те да су се крици и јауци заточеника ноћу чули до половине насеља.
Лале је након обиљежавања 26 година од распуштања злогласног логора за Србе „Силос“, новинарима рекао да је у овом логору владао пакао, те да су „живи завидјели мртвима“.
– У логор сам доведен ради давања изјаве, а остао сам шест мјесеци. Имао са 75 килограма, а размијењен је са 42. У овом објекту су били дани пакла. Људи из околних објеката су ми послије говорили да су се наши крици ноћу чули до пола насеља. Било је страшно, а глад и жеђ су били гори од свих батина које смо примил – свједочи Лале.
Он је навео да су по ћелији, у којој је било 18 логораша, за 24 часа добијали векну хљеба од 650 грама, који су резали на исто толико дијелова, као и флашу од два литра сока и литар и по воде.
– Добра је воља ако неко од стражара нам донесе још једну флашу воде. У то вријеме и они који би и хтјели, плашили су се да то ураде. Физичка тортура била је страшна, али је додатни проблем представљало то што се човјек почне привикавати на живот у таквим условима – испричао је Лале.
Он је нагласио да је о логору „Силос“ потребно говорити због свих људи који су преживјели тортуру, као и због оних који су подлегли.
Коментаришући укупну пресуду за злочине у овом логору од 48 година затвора, Лале је рекао да то значи да је за сваког убијеног логораша изречена казна у просијеку од двије године.
Јанко Самоуковић сматра да је готово сво мушко српско становништво, са мањим бројем жена, од Џаџића до Брадине било затворено у овом логору, у којем је 14 година имао најмлађи, а 85 година најстарији логораш.
– Храна се састојала од неколико кашика неке одвратне течности, али смо се јагмили да би дошли до било какве хране. Здјеле из којих смо јели смо остављали на под и оне су прослеђиване осталим логорашима, без икаквог прања. Послије 15 дана сам падао у несвијест од глади, мислим да ми је једно кувано јаје, које ми је дао један од робијаша, спасило живот – сјећа се Самоуковић.
Он је нагласио да у ћелијама у „Силосу“ није било ничега, само бетонски под на којем су спавали и канта у коју су вршили нужду.
– Човјек је у сваком моменту могао очекивати да ће бити премлаћен, јер није било крова, већ су стражари ходали на једној стази изнад нас и гледали нас одозго. Често сам чуо јаукање, иако мене нису тукли, осим ударања када ме износе вани, онда те неко ко наиђе шутне ногом и пријети. Мој зет је био толико пребијен, да када сам га видио, четворица су морали да га носе – испричао је Самоуковић.
Он је подсјетио и да ње његов отац био затворен у „Силосу“, а сестра у другом логору у Коњицу.
Самоуковић је рекао да је у школи у Пазарићу присуствовао тешком пребијању Срба које су урадила двојица младића, од којих је једног познавао.
– Један од њих је подигао бајонет на `паповци`, окренуо се према мени и рекао да ће ме заклати. Ја сам већ био зажмурио, али су се стражари однекуд појавили. Стражари су пуштали којекакве људе да туку робијаше, па су у једном моменти, као долазили да нас спасу – рекао је Самоуковић.
Душан Човић, који је у „Силос“ доведен 29. маја 1992, а пуштен 8. фебруара 1993. године, испричао је да су му тамо сломили ребра и вилицу, те избили седам зуба.
Бошко Томић, изасланик српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика, рекао је да је добро што и ове године створена прилика да се посјети ово страшно мјесто, и да се сви заједно присјете на страдање Срба у „Силосу“.
– Морамо стално говорити да су и Срби били жртве, и да су људи који су били заточени у овом логору, прошли кроз страшне муке о којим је тешко и слушати, а камо ли их доживјети – нагласио је Томић.
Иако су правосудне институције осудиле одређени број људи за злочине у „Силосу“, Томић сматра да је потребно да одговарају сви они који су допринијели да овакав логор постоји, односно, да је потребно тражити и одговорност политичког руководства за постојање оваквог логора.
Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић навео је да су логори тамна страна рата, још тамнија од ратних сукоба.
– Чињеница да данас обиљежавамо 26 година од изласка посљедњег Србина из овог логора, говори о карактеру овог рата. Говори да није било никакве агресије, већ да је вођен грађански рат, који сва три народа могу окарактерисати као одбрамбени – рекао је Ћосић.
Он је нагласио да се овај логор не смије заборавити, те да је потребно његовати културу памћења.
– То морају радити све три стране, морамо погледати једни другима у очи и отворено рећи, осудити и одрећи се појединаца који су у наше име починили злочине. То је једини начин и пут ка истини, а било какав врста умањивања жртава је лош начин и води ка новом сукобу – упозорио је Ћосић.
Предсједник Савеза логораша Републике Српске Анђелко Носовић рекао је да је тешко доћи на стратиште свог народа, на мјесто гдје су људи убијани, мучени, изгладњивани, а жене силоване.
– Ми данас морамо поменути те жртве и сјетити их се. Знамо како је у нашој души и како је то доживјети и преживјети. Овдје су људи били заточени само зато што су Срби. Овдје су била заточена дјеца, жене, чак и труднице које су биле силоване – нагласио је Носовић.
Он је подсјетио да је непосредно након изласка из логора, 48 бивших логораша преминуло.
Предсједник удружења Центар за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију „Истина и правда“ Источно Сарајево Душан Шеховац рекао је да су данас присутни и представници логораша и из Федерације БиХ, Србије и Хрватске.
– Ово је велика ствар. Ово је почетак, јер жртве требају разговарати са жртвама, без посредника и трагати за истином. Доста нам је једностраних прича – навео је Шеховац.
Члан Центра за ненасилну акцију Амер Делић истакао је да је данашње обиљежавање посебна прилика да се разбију зачаурене обичаји да се на комеморације долази само сународницима.
– Мени је част што сам у прилици да одам почаст жртвама и да могу њиховим породицама изразити саучешће и жал зашто се све ово догодило. Мислим да на овај начин можемо послати једну нову слику, да можемо једну друге поштовати, уважавати и солидарисати се на датуме који су тешки за наше заједнице. Ми немамо времена за свађу, треба нам друштво које може да обезбиједи просперитет свима – рекао је Делић.
Данашњем обиљежавању 26 година од распуштања злогласног логора „Силос“ присуствовао је и генерал Милан Торбица.
Овај злогласни логор за Србе у Тарчину остаће упамћен као један од 126 казамата на подручју ратног Сарајева, у којем је више од 600 српских цивила прошло кроз најстрашније тортуре, физичка и психичка злостављања, пребијања и мучења глађу, а 24 их није преживјело.
Већина логораша који су дочекали слободу данас углавном живи у прекоокеанским земљама, далеко од мјеста злочина и злогласног логора који је затворен на Светог Саву, 27. јануара 1996. године, и то два мјесеца од парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.
Ранија свједочења српских логораша потврђују да је логор „Силос“, који су муслиманске власти основале 11. маја 1992. године у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, имао све елементе злогласног логора Аушвиц из Другог свјетског рата.
(СРНА)
