Поводом текста М. Ружића „Нападом на Ломпара Ћирјаковић заувек отпутовао на тужну маргину српске јавне сцене“
Господин Ломпаров бот, драгачевски елитиста, који је, како су ми објаснили, и посао и све чиме се поноси добио преко везе, подсмева се чињеници да сам радио као туристички водич и да ми уопште не смета да то поново радим. Не знам да ли је господин Ломпаров бот некада посетио Београд, али његов текст одлично илуструје да елитизам и прдопудераштво нису само одлике „круга двојке”. Изгледа да постоји пречица од села поред Лучана, из кога су ми рекли да долази, која је мог земљака одвела у беду елитизма и презира према раду.
Господин Ломпаров бот износи и једну ружну неистину – не само да нисам крио свој најсрамнији текст из 1998. већ је само захваљујући мени лако доступан. Окачио сам га на чак два места – постављао сам линк и на претходни твитер профил, неколико пута – и, наравно, на оба моја профила је и даље доступан.
Штавише, иако пост „аутошовинизам” на Википедији (латинична верзија) нисам ја писао нити поставио, сам сам, пре десетак година, унео у на њега реченицу: „Ćirjaković je … rekao da je ovaj izraz skovao preispitujući sopstvene neprihvatljive stavove iznete devedesetih godina u tekstovima objavljenim u američkom nedeljniku „Newsweek””, што је лако проверити – ако вам циљ није да лажете и клевећете некога ко се усудио да критикује лажног српског бога Ломпара.
Срамно је да је текст објављен у „Печату” – у коме ми није било дозвољено да на било који начин и у било којој мери критикујем Мила Ломпара – и да сада они објављују текст некога ко пише о мени и мојим ставовима о Ломпару, које је уредница „Печата” годинама бесрамно цензурисала. Докле иде цензура када је реч о критици Ломпара илуструје чињеница да уредница „Печата” није хтела ни да чита текст ако јој је речено да у тексту има једна критичка реч о Ломпару. Сваки пут сам морао да нагласим да се у текстовима – које сам писао за нула динара – не помиње Ломпар, вођа и идеолог култа који сам назвао ломпаризам.
Мило Ломпар је највећи бели медвед у Србији. Није га дозвољено критиковати у провладиним медијима, док аутошовинисти схватају колико им је велики савезник па га доводе као зачинског националисту на НоваSS, где је био пинг-понг лоптица Горану Димитријевићу, бившем спикеру са Б92, за сесију натољубивог спина. Ломпар је најбољи непријатељ свих идеја којима се супротставља. Зато га, сем мене, нико не напада иако у Србији данас нема перверзнијег зла.
Господин Ломпаров бот пише да сам „наводни творац кованице „аутошовинизам“”. Можда га је срамота што је његов идол инспирацију за критику аутошовинистичког самопорицања вероватно делом украо из моје идеје и објавио је шест година касније?
Текст господина Ломпаровог бота је изашао дан пошто су Јеремић и Ломпар, вође суверенистичког отпора „немачко-француском плану”, каквог-таквог отпора, килавог колико и те две елитистичке надуване жабе, јавно објавиле капитулацију и одустале од отпора. Више о томе о тексту који пишем „ПОБЕДА ЛОМПАРИЗМА И СРПСКИ РАНДЕВУ СА ПОРАЗОМ: АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ ЕКСПРЕСНЕ ПРЕДАЈЕ”, и који ћу завршити наредних дана. Биће окачен на мом блогу „Неписмени ђавољи адвокат”.
Да не заборавим, ту је и реченица за антологије улизиштва и људске беде: „… он не може да прећути завист коју осећа према Ломпару и Ломпаровом необоривом делу”…
