Зоран Ђуровић: Хиљаду ми ванземаљаца Дарквуда!
Још увек свештеник, иако се тако не представља, нити служи, Вукашин Милићевић, написа текст: Патријарх ћачки.[1] Вукашин је, и даље поп, самог себе не може да рашчини, а истеран је са Православног богословског факултета у својству доцента. Био је већ моја муштерија. Јасно је свакоме да му је наслов текста увредљив, па и ја искористих као „млад“ шалу која је алузија на његов својевремени позив да крштавамо ванземаљце, па га прозвасмо Ванземаљцем, а ово Дарквуда је познати израз Загора Те Неја.
За оне који не знају, израз „ћаци“ је настао као спрдања на грешку неког од студената који би хтео да студира; искористили максимално, мада се не сећају да ово ђипање је рецепт из Мајданске кухиње: „Ко не скаче тај је Москаљ!“. Весели Укри неће ни да зову Русе Русима него из презира зову Москаљима, чак ни Московљанима. Видесмо каква им би судбина. Путин их је разорио, и тај „кољач“, је сада Трампов преговарач. Вукашин је пак припадник новојављених Нато теолога, док ТеологијаЊет свакодневно објављује текстове против Српске Православне Цркве. Ја сам сâм и не бих могао да постигнем да „промптно“ (одвратан новокомпоновани израз) одговарам.
Нисам наишао ни на један текст са овог сајта кога би карактерисало интелектуално поштење, иако то, барем на речима, изјављују, односно фингирају пред неукима. Реч је о обичном памфлету. У заједљивом тону аутор хоће да доцира бившем колеги, Патријарху српском Порфирију, где неуспело покушава да га исмева као кукавицу, незналицу и човека који не следи Јеванђеље. Било би предуго да вршим озбиљнију анализу овог памфлета (свако га може прочитати), па ћу се позабавити само неким местима.
Милићевић се осврће на Патријархову беседу на Јеванђеље по Марку о излечењу узетога (Мк 2, 1-12)… „реч је о одељку који указује и на то да су вера и брига о ближњем, односно љубав, два неодвојива аспекта једне и исте реалности. Укратко, узалуд ти речи, молитве, звона и прапорци [алузија на Доситеја] уколико си неосетљив за страдање ближњег“. Ово је Милићевићева теза: Патријарх нема бриге о ближњем страдалнику, емпатије, а нема ни љубави, јер по његовој „прозирности“ (Милићевић је познат као гледалац људских срдаца) реч љубав из Патријархових уста је празна реч. Употребљава је само у демагошке сврхе. Патријарх је, по њему, неодговоран, а одговорности „нема без емпатије, без саосећања са другима“. Без емпатије нема ни „телесног“ ни „духовног“, родитељства. Другим речима, Патријарх Порфирије је „лош родитељ, и то лош не само за своје дете већ и за читаво друштво“. На стрампутици је. Патријарх Порфирије овакав енкомијум сигурно никад није чуо!
Наш Памфил (одатле памфлет) наводи како Патријарх говорећи о исцељењу узетога „каже да ‘четворица верујућих, доносе једног који не верује’. Па каже да ће ‘ако имамо вере, онда бити боље’, да ће ‘Господ учинити чудо и код оних који немају вере’. И додаје да је ‘Господ учинио чудо’ јер смо ‘били у страху да ће јучерашњи дан бити дан испуњен мржњом, агресијом… насиљем. Да ће се пројавити и потврдити бес једних у односу на друге, али Господ је интервенисао’…“. Наставља: „Верујем да је Господ заиста интервенисао. Међутим, он сасвим сигурно није интервенисао зато што је патријарх Порфирије, или неки други праведник, ‘веровао’ у своја четири зида… Вера је увек делатна, она се исповеда емпатијом и одговорношћу. Баш као и у причи, дакле, Господ јесте ‘интервенисао’ и 15. марта, али зато што су стотине хиљада ‘верујућих’, предвођене студентима, устале за оне који су ‘узети’ и за земљу која [је]… узета“.
Иако је био доцент на Православном богословском факултету, Милићевић и јавно изражава своја унутрашња колебања поводом вере; каже да је његова лична позиција агностичка, а егзистенцијална хришћанска и не зна тачно како превазилази тај расцеп.[2] Кад предајеш одређену теолошку науку нема места твом личном неверовању. Није професионално. У Вјерују не стоји: Можда је Исус Христос рођен од Бога Оца.
Лепо је што он учи Патријарха да је вера увек делатна (o tempora, o mores!), али не верује у веру. Њему ни „свемогући“ Исус не може помоћи јер не верује. Тако читамо у Марка 6, 5-6: „Не могаше онде ни једног чуда учинити, осим што мало болесника исцели метнувши на њих руке; и чуђаше се неверју њиховом“.
Прозорљиви Вукашин поистовећује верујуће са студентима. Узете са „режимскима“. Ту он сада нема дилеме, колебљивост га је напустила. „Знамо“, тако вели. „Прича“, како он каже (неко би помислио да су Јеванђеља за њега причице), нас позива да заузмемо став, то јест да преузмемо одговорност, али је Патријарх неће. „’Ослањајући се на јеванђеље’ (sic!), он нашим ‘верујућима’ поручује да се ману носила и узетога и ‘да се… врате у учионице, у основне и средње школе и на факултете’. Зашто? Зато што, изгледа, они нису комепетентни да носе узетога… ‘И наравно да кажем и то, јер неретко се доводило у питање шта ми мислимо о студентским захтевима. Мислим да нема човека који није за то да буду испуњени студентски захтеви, али ја нисам тај, а и вероватно је мало од нас сабраних овде који може да каже да ли јесу или нису. То треба да кажу компетентни, позвани и плаћени за то’. Дакле: ‘Ја нисам тај’.“
Из ја нисам тај, Милићевић изводи да ни студенти нису ти (овде је и врапцима позната Буберова Ја-Ти, али је код овога у циљу дехуманизације Порфирија). Исто важи и за учитеље и професоре. Гоји емпатију за њихове празне стомаке. Није се запитао шта са студентима који нису завршили годину, који су изгубили стипендије за иностранство, који су изгубили паре итд.? Није ми јасан његов концепт емпатије… Ни ови професори блокери се нису питали за студенте. Сада пијучу за своје плате. Сендвич им се вратио у лице на најгори могући начин.
Пореди затим Патријарха са лицемерним „књижевницима“, који „помишљају у својим срцима“, па закључује: „Но, не треба бити Исус да би се знало шта то патријарх Порфирије заправо ‘помишља у своме срцу’.“ Вукашин вели да насиља није било „само захваљујући божанској интервенцији“ а Порфирију приписује да он не сматра ненасилништво тог дана заслугом студената, ђака и грађана. „Да, да, силоватељ није крив. Крива је његова жртва зато што је лепа“.
„Патријарх… ниједном речју не помиње језиве и бизарне сцене из Пионирског парка, готово униформисане батинаше, криминалце и хулигане, уцењене упосленике јавних предузећа и њему на речима [јер говори а не твори, лицемер је] тако важне ојађене и понижене Србе са Косова и Метохије који су довучени да глуме „студенте“ [добро познати наратив обојених револуционара]. Он не помиње камење и шут, хладно оружје, бодљикаву жицу и тракторе [што се не побише камењем које је Александар Вучић, по њима, оставио да се користе у те сврхе?]… он не помиње ни оно што је по свој прилици била јавна манифестација државног тероризма“… „Насилник и жртва нису ‘исто’… Прећуткивање је, увек и искључиво, сврставање на страну насилника [тако се ваљда и Исус сврстао на страну Пилата?]… Реч је о афирмацији одговорности без које је љубав, увек и искључиво [демагошки плеоназам], само изговор за кукавичлук и управо неспособност да се супротставимо греху, у нама и око нас свеједно је… Но, изгледа да он напросто ‘није тај’.“
Није тај, него га са Александром Вучићем, чији је, како подмећу, патријарх, ваља сменити на улици и поставити Оног који може да вас гледа у очи. То је главна парола о којој писах пре 4 године. У сваком тексту на ТеологијаЊет се тај наратив у мање-више скривеном или отвореном облику провлачи.
Са овим памфлетом се не може расправљати, јер у њему не постоје аргументи. Ово је, једноставно, дениграцијско сочињеније. Састављено ad hominem. Да сам му одговорио равном мером, могао бих писати о улози његове маме-јуловке, позвао бих га да сам скине мантију, јер зна (ваљда је нешто прочитао из канонског права) да га канони осуђују, питао бих га са којом савешћу заспива итд. Сви ови су били или јесу, а посебно и годинама највише Милићевић, на црквеној сиси и сада се ритају. Не би били нико и ништа да им није дато од Српске Православне Цркве. Ни ово не бих поменуо да нисам био присутан кад је Патријарх жалио за Вукашином. То је емпатија. Волети и оне који праве голему штету. Преферирам Русе, јер код њих Вукашин не би носио мантију ни 3 дана. Кад су могли да склоне једног Алфејева или Курајева, који су били институције, ови наши дрски пацери би добили одмах карту у једном правцу.
1. teologija.net/patrijarh-cacki/
2. https://www.youtube.com/watch?v=k7h2k-sDmqM
www.Suncanik.info
