Зоран Грбић: Манифест нормализма

beograd

Све је нормално, свако има своје особине, своје жеље и начин да их испољава.

Ван оних основних религијских, моралних и правила етике, који чине универзалне норме, не постоје стриктно дефинисане норме, осим оних законских. Правила се праве у ходу, праве га друштво и појединци, свака генерација за себе. Нико нема унапред све одговоре на нове ситуације које могу да се десе у неком времену.

Нормално је оно око чега се људи договоре да је нормално; а то је променљиво и зависи од људи који живе у одређеном времену. Колико год да нека понашања одговарају људима, она су понекад у сукобу са универзалним нормама.

У нашем времену, у нашој цивилизацији и нашем друштву, постоје ствари које се раде наопако. Такве појаве су знак (пролазног) времена, погрешних људских договора, или су резултат ситуације – показатељ да се некоме нешто може.

Шта је нормално или не не одлучује неки човек, ни суд или комисија, него логика, здрав разум, оно што нам је на памети кад угасимо сву медијску буку.

Овај Манифест је подсетник на то како би ствари требало да изгледају.

  • Није нормално кад грађанин навија за странке као за фудбалске клубове. Политика није спорт, а партије нису Звезда и Партизан. Политичари нису спортске звезде, а нису нам ни пријатељи које треба да безрезервно подржавамо. Кад неко од њих нешто уради или каже, није битно ко је то рекао, него да ли је то добро за Србију. Па се онда то подржи, јер је добро. Не зато што си националиста или патриота, него зато што ако је добро за Србију, добро је и за твоју породицу, рођаке и пријатеље.
  • Страст у политици није нормална. Ни за политичаре, ни за гласаче. Страст је нестабилна, и ако није исказана на правом месту, главни је показатељ несигурности. Политичари не воде политику страсно. Могу да имају главне идеје којих се страствено држе, али свакодневну политику води рацио. Политика је хладна, промишљена и безосећајна. Ако политичар некад и покаже страст, то је код добрих професионалаца само глума, резултат процене да је такво понашање потребно. Политика је рационална.
  • Није нормално кад се политика води на улици. Популизам је последње уточиште политичара који не умеју да раде свој посао. Од улице увек неко профитира, а тај неко никад није онај ко шета улицама. Улице су увек, баш увек режиране. Чак и онда кад све делује спонтано. На улице излазе узнемирени људи, чије су страсти распаљене паролама, пропагандним и психолошким триковима. Већина људи који су на улицама нема јасну свест о ономе због чега је изашао на улицу. Знају се само пароле и прича у које их је неко убедио. И што мање неко зна, то је више убеђен да зна и радикалнији је и страственији у својим захтевима. Који год да су то захтеви. Улица је увек погрешна, чак и онда кад се чини да је то из најбољих побуда.
  • Није нормално да се гледа да ли ти се политичар свиђа и како изгледа. И да на основу тога дајеш свој глас и своје поверење. Не изводиш га на састанак, неће ти бити друг, ни момак или девојка.
  • Није нормално да се патриотизам проглашава за национализам, а патриоте за националисте.
  • Није нормално кад је политичар насилник. Деси се да неког политичара ухвате у неком агресивном неделу. Које му се обично опрости. Не би смело тако да буде. Ако је политичар насилник приватно, значи да ће пре или касније сигурно бити насилник и јавно, према свима нама. Насиље значи неодговорност, значи подлегање сопственим нагонима, значи неспособност контроле. Томе није место у политици. Поред тога, насиље код политичара значи и неспособност, можда и глупост. Политичар, било на позицији или у опозицији, има хиљаде начина да некоме науди. Начине о којима ми ван политике и не слутимо да постоје. Ако он не искористи ни један од тих начина (кад је баш јако љут на некога), него прибегне закону физичке силе, онда је то знак да је не баш тако паметан и способан, и да му није ни место у политици.
  • Није нормално да се жали за Југославијом. За генерације људи који су били млади или млађи у Југославији, нормално је да на њу понекад гледају са носталгијом. Али није нормално да се после свега машта о повратку Југославије. Људи који тако раде личе на момка кога је оставила девојка. Па он настави да јури за њом, да је убеђује како им је дивно било заједно, како би им опет било одлично. А онда га сво време шутира и гура, бежи од њега. И тако тридесет година. Ало човече, освести се.
  • Америка (САД), већи део онога што се зове амерички ”начин живота”, већи део обичаја и ствари са којима се људи тамо свакодневно сусрећу, и комплетан амерички политички систем, у односу на остатак света, ни мало нису нормални.
  • Није нормално да неко половично прати политику, а да се понаша као стручњак. Постоје људи који тврде да их политика не занима, да им је одвратна, да их замара. Али иако не прате политику, сви ти људи имају своје мишљење. Због ни идеја демократије није нормална. Она подразумева да политички неписмени људи, на основу реклама и слогана, на изборима одлучују о заједничкој судбини.
  • Није нормално да држава не буде на факултетима, да факултети буду без политике. Тамо где нема државне, међу студенте улази политика других држава.
  • Није нормално да страна држава плати организације које онда политички делују против интереса државе у којој живе. Политику треба да воде они за које су грађани гласали, а не они који су за то добили новац страних служби. Политичке невладине организације би у нормалној држави требало забранити, а њихове вође послати на суд.
  • Није нормално да се неко јавно стиди свог народа.
  • Није нормално држати животиње у заробљеништву.
  • Промоција хомосексуализма није нормална. Као што промоција било ког сексуализма није нормална. Није нормално уводити сексуалност у јавну причу и због тога правити поделе. Због тога се ту и не ради о сексуалности, него о егзибиционизму. А то је проблем који се бесплатно решава у државним здравственим установама.
  • Увођење приче о више полова, инсистирање на употреби другачијих заменица није нормално. Увођење родно осетљивог језика је увредљиво за женски пол. За нормални део женког пола.
  • Није нормално да се у 21. веку pise osisanom latinicom. То је знак неписмесности.

 

Извор: zorangrbic.in.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас