Балкан експрес 1
Једном давно постојала је једна земља, какве на свету није било. Звали су је Југославија, мада мало је Југословена живело у њој. Једна земља, један Вођа и једна партија. Није било неизвесности са изборима, а Вођа је био неоспорни ауторитет.
Људи нису имали разлога да се потресају нити свађају због партије, избора или Вође. Није било ни препоручљиво. Многи људи су имали проблема, ако би помислили да је потребно више од једне партије или би били незадовољни кандидатима на изборима, а не дај Боже да посумњају у Вођу и његове одлуке. Они који су били чланови партије могли су бити нешто већи Југословени, али било је и простог народа који је волео своју припадност. Има људи који воле да припадају нечему, па макар то била измишљена ствар. То је тако људски.
Нељудски је оно како је та земља нестала. А нестала на сличан начин како је настала. Темељни уговор о постанку Југославије је настао Дрезденским конгресом, Други светски рат је на површину избацио лидере конгреса, а страни фактор је ставио печат на њено успостављање. Концепција функционисања таквог система није се разликовала превише од система тог доба и других држава заснованих на идолопоклонству према једном човеку. То су универзални принципи свеприсутни до данас, а вероватно нам будућност доноси нове форме управљања људима и заједницама. Јер ко верује у човека, не верује у Бога.
Да ли је Југославија решила било који проблем, да би заслужила дуг живот. Наравно да није. Смрт вође је убрзо отворила све на силу зарасле ране, а систем није имао решење. Усправљали ли би покојног вођу кад год би могли, али живот тражи жива решења. Од мртвака слаба вајда.
У том тренутку безнађа долазе до изражаја они који су могли да буду нешто већи Југословени и за то били награђени скупоценим вилама, које је народ од милоште назвао „цвећаре“. Држава се распадала, а они нису могли из Београда да гледају распад. Плашили су се за „цвећаре“ и друге остварене привилегије. Они су истински веровали у исправност титоизама као нове идеологије. Крах титоизма за њих је био недопустив.
Једноставно, ако су у Загребу победиле усташе по тој логици би требало у Београду да победе четници. Сви су могли да победе али четници не. Историјски дуг је био огроман, а они су то знали боље него било ко. Десетина генерала и неких „слободнијих интелектуалаца“ је организовало СК Покрет за Југославију. Њихова моћ је била огромна, пре свега кроз војску. ЈНА је од тог тренутка постала њихова приватна војска.
