Плови патка на сред Мајне
Многи су јасно приметили незаинтересованост Немачке и ЕУ да истраже уништавање гасовода Северни ток… Затим је уследило „Taurus Leaks“, у којем су се немачки војни официри најпре могли чути како са америчком војском разговарају о нападима на Крим. Oфицири, четири месеца пре него што су Шолц и Писторијус сазнали за ове планове.
Недавно су Шведска и Финска укинуле неутралност својих држава и сада поздрављају базе НАТО-а на својим територијама, за које верују да ће им пружити већу сигурност. Шта мислите шта стоји иза таквог понашања? Зашто себи дозвољавају да постану прве патке седе у врелом рату против Русије? Зашто ови људи жртвују своје земље америчкој дубокој држави? Коме они заиста служе? Да ли је њихова оданост другом ентитету, а не сопственим земљама?
Заиста, ниво интелекта и осећаја одговорности већине владајућих класа – посебно у Европи – се увелико погоршао. Сједињене Државе – које у овом случају морам скоро да поздравим – створиле су огромну класу компрадора у Европи… ону којој су интереси САД и наређења која им она дају много више у срцу него интереси њихових сопствених земаља и народа. Америчка дубока држава није утемељена само у Сједињеним Државама… њен продужетак се такође може наћи у Европи. Састоји се од онога што би се могло назвати „глобалном империјалистичком либералном класом“ која има за циљ да служи „заједничким интересима“. Али Европљани су овде још гори од Американаца јер отворено жртвују интересе својих нација. Они су очигледно издајници своје отаџбине… И зато су прикривали такве злочине као што је изазивање рата у Украјини, дизање Северног тока у ваздух… зато су чак спремни да ризикују да обезбеде далекометно оружје Украјини. (Занимљиво је да Американци не дају отворено оружје тако дугог домета, јер схватају да би то могло довести до ескалације, чак и нуклеарне ескалације.)
Дакле, Американци једноставно жртвују Европљане. Украјину су већ користили као топовско месо… а изгледа да се спремају да искористе и своје европске савезнике као топовско месо. Са великом забринутошћу гледамо на овај развој догађаја и схватамо да, нажалост, нема скоро никаквих разумних идеја у Европи. Тако се припремамо за најгори сценарио. Постоји нада да се интензивирањем праксе нуклеарног одвраћања могу отрезнити неки људи у Европи и Сједињеним Државама. Ако то не успе, бројне кризе које муче свет ће на крају ескалирати у Трећи светски рат.
