А садa после Асада – ко је на реду?
Сирија је пала за мање од недељу дана, а џихадисти су за то време успели да ураде оно што нису могли годинама пре. Шта се променило? Ко је и зашто издао Сирију, ко је пустио Асада низ воду, да ли је ова, последња секуларна држава Блиског Истока имала шансу да преживи у окружењу тоталитарних верских држава у коју убрајам и Израел?
Асадови владају Сиријом деценијама, прво отац, онда брат, да би на крају (како се чини) последњи из династије, лекар, преузео власт и до јуче био председник ове специфичне државе, углављене између Турске и Израелa. Асад је Сирији донео умивено лице, али и неке конкретне промене у односу на ригидну владавину свог оца. Сирија, поражена у ратовима са Израелом, окренула се сопственом развоју. Лекар Асад је донео развој здравствене заштите, економија је, захваљујући нафти, кренула набоље. Али оно што ће остати упамћено, то је да је за време власти овог човека, Сирија постала једина права секуларна арапска држава. Пример реалне демократије где је свако имао шансу за бољим животом, без обзира да ли био хришћанин, муслиман или Јеврејин. На пример, на другој страни, суседни Израел, „једина демократија Блиског истока“, како му тепају у САД, није ни тада, а ни сада показивао много толеранције према нејеврејима. Некада се то успешно крило, чуле су се приче о прогону хришћанских мисионара, о рацијама у џамијама и опште атмосфере тихог прогона свих који нису Јевреји. Но, узимајући у обзир шта се десило током Холокауста, о овоме се ћутало или се гунђајући одобравало, у смислу „није ни чудо што су такви, шта су све преживели од Хитлера“. А онда је дошла ера друштвених мрежа. Почели су да стижу видео снимци у којима израелски војници пуцају на палестинске цивиле, гледали смо како камењем гађају хришћанске мисионаре са запада, а о упадима у џамије под изговором борбе против тероризма би могао да се сними дугометражни филм. Но, то је друга прича.
За то време, преко окупиране и од Сирије отете Голанске висоравни, у једној арапској и, по дефиницији муслиманској држави, владао је секуларизам и настајала је држава сличнија европској него блиско источној. Ноћни клубови, луксузни хотели, европска мода и туризам је цветао у држави енглеског ђака Асада.
Да се не лажемо, Башар Хафез Асад је владао аутократски, али не на бази верске или расне, већ више политичке сегрегације. Био је свестан, као и сви ми, да се демократија не спроводи лако у друштву у коме значајан део становништва и клерика и даље сматра да је шеријат једини нормалан систем владавине. И ту је била клица Асадове пропасти која је довела до прекјучерашњег пада који ће са собом повући и државу Сирију. Јер већ данас од Сирије откида ко шта може – Курди држе своје већ одавно, неоосмански султан Ердоган жели трасу нафтовода, а Израел да Сирија нестане као организована држава и потенцијални непријатељ. Овим потоњим успело је да уз помоћ старије сестре Ције из Вирџиније Сирији подметну борца за слободу чији светоназор заправо значи потпуно прекривене невесте од 12 година, каменовање за неверство у браку и одсецање главе за хришћане. И данас, неки медији у Србији овог прекаљеног убицу победника називају „прагматиком“. Исти ти медији нису смели, али су провлачили и „прагматизам“ Насера Орића у Сребреници 90-их, правдајући његове покоље по српском Подрињу „глађу опкољених становника Сребренице“. Мала, али сликовита дигресија.
И ту долазимо до разлога Асадовог пада. Коме одговара стабилна Сирија? Америци не, јер како аналитичар Бранко Радун написа на Иксу, парафразирам – „лакше је контролисати џихадистичке групе него организовану државу“, што је иначе принцип, опет потцртан од истог аутора, који је администрација Барака Обаме применила и на Либији, још једном социјалном острву у мору корумпираних колонија.
Израел свакако највише добија, јер је овако разбио на дуже време свог највећег ривала у Леванту. Египат, сада туристичка Мека, одавно нема територијалне претензије према северу, тако да је сада елиминисан и други члан некадашње арапске уније која је водила ратове са Израелом у прошлом веку.
А Русија? Тешка прича, што би се рекло на Новом Београду. Покушаји да се протуре вести како Руси преговарају са Ал Нусра фронтом око тога да задрже своје две базе у Сирији нису ништа друго него медијска контрола штете. Нема шансе да ће ова група коју одавно финансира ЦИА дозволити да Руси буду присутни у Сирији. Тако да је ово очигледан пораз Русије на стратешкој позорници. Што рекао мој зет „тешко ономе кога Путин брани“.
А сад шта? Па ништа, Асад ће добити једино оно што Руси дају лидерима својих поражених пројеката у свету – азил у Москви, место где ће да троше свој новац и нестану у забораву. Асад је врело сунце Сирије заменио зубатим у Москви, предао власт и оставио народ да полако умире у исламистичким чисткама. Бар није развлачен по улици као својевремено Гадафи. Кадрови постројавања хришћана већ обилазе свет, а савезницима Москве терају страх у кости. Јер, поставља се легитимно питање, где ће бити следећа револуција? Иран? Азербејџан? Или можда тамо где се већ тресе, Грузија? Време ће показати, а ми ћемо, као и Башар Хафез Асад, то гледати на ТВ.
