Европа из другог угла
Прва слика
Аеродром у Салзбургу. Међусезона, нема гужве, слетела два авиона, Београд и Берлин. У овом, нашем, београдском, неколико нас туриста и покоји гастарбајтер. У Берлинском, све Турци и Арапи. Нас из Београда контролишу дуже на царини јер скоро нико нема ЕУ пасош, Турци и Арапи сви држављани Немачке и Аустрије. Где су Немци? Испред аеродрома нема канте за отпатке, а све чисто, уређено. Ја трпам опушак од цигарете у марамицу па у џеп, док не нађем канту.
Друга слика
Воз од Салзбурга до једног малог града подно Алпа. Воз модеран, исти као српски Соко или онај што из Београда вози за Беч. Исто је још нешто. Срби раде као кондуктери и у аустријским и у српским возовима. Наравно, за већу плату. Ипак, не довољну да би преживели у Аустрији без неког додатног посла. У возу нас неколико Срба, један Аустријанац, а остало, наравно Турци. Сви ми папириће од отпада гурамо у канте, седимо свако на свом месту. Само Аустријанац (уредног изгледа, фино обучен и избријан млад човек) изува ципеле и ноге у чарапама диже на слободно место прекопута. Турци се згледају, згражавају. Ми скрећемо поглед и гледамо у чисту и уређену Аустрију која промиче поред наших прозора. Можда је само инцидент. И даље напољу трпам опушак од цигарете у марамицу док не наиђем на канту.
Трећа слика
Разговор са нашим човеком који ради као један од вођа пројекта на изградњи хотела у Kицбилу, светски познатом скијашком центру. „Овде све раде две, три фирме. Нико други не може да добије посао на извођењу. Зна се све унапред. Илузија је да овде нема корупције, све је исто као код нас, само што има више пара. То је једина разлика.“
Док то гледамо пролази камион који вози материјал. На изласку из градилишта видим камион коме машина аутоматски пере гуме да точкови не би прљали пут. Ја одмах подсетим саговорника како је то сјајно, за разлику од нас где камиони блатом засипају путеве. „Тако је и овде. Ово што видиш је на моје инсистирање. Машину смо платили 10.000 евра, Немци не дају те паре ако их баш неко не тера. Мени је сметало, нашао сам неки пропис на који сам се позвао и натерао их да ово поставе.“
И заиста, на путевима од Салцбурга до Минхена на небројено много места сам видео блато са грађевинских машина по путевима. У мањим местима и стајско ђубриво које испада из тракторских приколица. Али сам ја и даље трпао опушке у марамицу па у џеп, ако нема канте у близини.
Четврта слика
„Сви се грејемо на дрва. Доста њих се греје и на гас“ – прича брко Аустријанац у пекари (у којој се највише продаје Лебеказ (препржени паризер у кифли – иначе свакодневна ужина аустријске деце. Паризер, хм…).
„Па зар има гаса? Зар не бојкотујете руски гас?“
Брко се насмеја и климну главом. „Да, ако питаш политичаре. Ипак, сви ми знамо да су санкције срање. Празна прича.“ Иначе, иако сам ја пропутовао Босну уздуж и попреко, а у истој се дрвеће сече немилице, обим у коме се то ради у Аустрији је запањујући. Исечена шума на све стране. На сваких пар километара уз пругу се налази понека пилана, све зграде у мањим местима се греју на дрва или мање на гас, хрпе цепаница су пред сваком кућом. Ипак, зелена агенда се промовише на сваком ћошку, рециклажа и мој опушак у џепу остају и даље.
Пета слика
Аустријанци су и даље већински народ у Аустрији, али, када би се упоредили са свима осталим, вероватно су мањина. Бар тако изгледа на улици. Деца су махом тамне пути, вероватно Турци, Хинду, Пакистанци, Арапи, тек свако друго или треће је беле боје коже. А ако узмемо у обзир да значајну популацију Аустрије чине Срби, Хрвати, Мађари, Пољаци и Руси, вероватно укупан удео деце која су заиста Аустријанци и по рођењу и пореклу је изузетно мали.
А како се странци уклапају у систем? „Лако, јер све што код нас већ постоји од аномалија у друштву дошло је одавде“, каже један „наш“ Аустријанац. „Kорупција овде постоји, правила се крше на сваком кораку, Аустријанци су тешки националисти којима је највећи успех то што су свет уверили да је Хитлер био Немац. Странце гледају са презиром, сем уколико странац није богат. Ако доносиш новац, онда су понизни, чак постоји страх да те случајно не увреде. Мене је када сам тек дошао напала нека баба због начина на који сам рециклирао ђубре, али када сам јој рекао да сам инвеститор који је донео милионе, променила је став за 180 степени. Све исто.“ Устајемо из баште кафића. Пролазе двојица Аустријанаца који пуше и бацају цигарету на улицу. Гледам их, гледам око себе. Нема канте. Бацам и ја опушак на тротоар. Идемо даље.
Епилог
Аустрија није ни по чему боља од Србије. Само је богатија. Више новца, изостанак великих разарања у ратовима, систем који траје дуже и корупција која иде одозго, са највиших нивоа. Географски положај и наравно снажнија сестра Немачка чине да ова држава нема толико проблема са којима се ми суочавамо. Нема дивљања у грађевини као код нас, на естетику се даје пуно и то ми је најјачи позитиван утисак који носим из ове земље.
Остало, мучан живот који живе обични људи, поготово пензионери, поставља питање где је нестала држава благостања из седамдесетих? Привид, који малтерисање од стране политичара из ЕУ даје, не заварава ни обичне Аустријанце ни наше људе који овде раде. И они гледају са презиром наметање украјинских и ЛГБТ застава на државним објектима, и њима као и нама је мука од зелене агенде. И они верују у дизел, а не у струју, и они сматрају да је ненормално убијати краве, јести алтернативе, а онда гледати политичаре на ТВ како једу бифтеке. Све су то лицемерства која обичан Аустријанац презире, али не може да им се одупре јер је Рубикон већ пређен. „За нас је касно“, каже један водитељ на аустријској ТВ, „Руси још имају шансу да утекну воке-болести. Зато их и мрзимо. Будимо реални.“ Нажалост, мало их је који јавно говоре овако у Аустрији.
А нашим другосрбијанцима са „Дорчола“ да поручим – кукате на своју државу у којој ваши пси серу по улицама некажњено. А када дођете овде, прво питате где су кесе за псећи измет. Зато бацам ево још један опушак на плочник, седам у авион и долазим да запалим једну у Београду, мом Београду. А онда да потражим канту. Јер не могу да ценим туђе, уколико не волим своје.
Данке!
