Замислите фабрику аутомобила у којој директор на место аутомеханичара постави електричара, на електроинсталације лакирера, а за портира постави инжењера. И притом користи машине из фабрике шибица. Како би финални производ те фабрике, аутомобил, изгледао?
Е па, не морате да замишљате, довољно је било да погледате утакмицу репрезентације Србије против Словеније на ЕП у фудбалу и све ће вам бити јасно.
Драган Стојковић, некада продавач штосева на терену, данас се као селектор националног тима бави истим послом – продаје штосеве целој српској јавности, а уз њих и маглу, јер оно што видимо на терену није никакво стручно знање него продаја ничега и паковање ђубрета у сјајни целофан. Ипак, измет је измет и смрди ма какво паковање било. А ми смо јуче из Берлина видели како то изгледа у пракси. Па да почнемо, хоћемо ли?
Дошавши на терен, Пикси је први пут продао маглу причом како ће играти „офанзиван фудбал“. Као и сваки демагог, осетио је потребу нације за атрактивним, офанзивним фудбалом у коме се игра за гол више. И ми смо му поверовали. А шта се променило?
Ништа. На СП у Катару смо отишли (поново) у финалном мечу против Португала као и безброј пута пре тога. Истина, та утакмица је била одлична, али то је била једина, понављам, једина одлична утакмица нашег тима за све ове године Пиксирања. Његово стручно знање се показало у првој утакмици против Португала у којој смо одиграли нерешено само зато јер није постојао ВАР и ГЛТ па није признат чист погодак Роналда. Иначе, ту утакмицу је, као и сваку у ери Пиксирања обележила промаја у одбрани која ће се касније показати фаталном.
Демагог Пикси је ту добио узлет и повео тим на СП причом како имамо моћан тим, игру, а да је циљ да малтене освојимо првенство. Како се завршило, знамо, служили смо за подсмех фудбалској струци и вероватно као пример на семинарима за тренере како се тактички лоше поставља меч те омогућава противнику да ти сложи просечно три гола по утакмици. Можда се то стручно заиста зове Пиксирање.
Ипак, демагог је то преживео. Вадио се како смо имали 8 повређених играча иако о томе није рекао ни реч на припремама итд., а останак на клупи је обезбедио подршком оцвалом и полудементном Џајићу (који још мисли да постоји Република Српска Крајина) у борби против Немање Видића.
Потом смо кроз квалификације прошли захваљујући не нашим играма, већ групи из које је скоро немогуће било испасти, мада му и то замало није успело. Након победе против Црне Горе у Београду Пикси је усхићено и надмено рекао „па не могу ја да изгубим од Бугара“, а на крају је испало да смо против Бугара изједначили једва у финишу меча.
И на крају ово што нам се сада дешава. Несвестан да је његов систем „проваљен“, да свака будала види да не може фудбал да се игра без бекова, он се прпошно хвалио како су коначно сви здрави и да ћемо „показати шта је Србија“.
Е па ако је ово што Пикси ради Србија, црно нам се пише. Јуче смо видели једну Словенију са играчима из њихове трамвај лиге како гази Пиксија, Тадића, Милинковић-Савића, Митровића, Влаховића, као да не постоје. Десни бек који игра за ФК Цеље оставља иза себе у прашини саудијског милионера Сергеја и завија наш фудбал у тамнију нијансу црне од оне у коју је завијен одавно. Набеђени Тадић који за себе бахато тврди да је најбољи играч нашег тима рола лопту као да је ово 1968., док на другој страни Словенац, играч пољског друголигаша одиграва из прве, па дупли пас, па шут као из топа, а све то за 5 секунди.
И можда јесте Тадић најбољи играч у систему Пиксирања. Али сасвим сигурно није у фудбалу, игри којом се он професионално бави.
Има ли наде? Са Пиксијем нема, сасвим сигурно. Он је политички подобан, демагог који у својим ТВ наступима вређа интелигенцију свих нас, лик који ће на дуже стазе уништити и оно што ваља у нашем тиму. Јер ко ће Живковићу, нашем најбољем везном играчу вратити 4 године играња на беку, уместо на крилу, тамо где је најубојитији? Ко ће објаснити Вељку Пауновићу зашто сем голмана ниједан од његових златних орлића из Новог Зеланда не игра на својој позицији? Ко ће нама вратити упорну наду коју имамо за фудбал, ма колико нас пута разочарао и понизио? Неко нови? Па тај нови је данас требало да постане селектор, а не да гледамо типа високог 168 како своје комплексе лечи паметујући новинарима фразама из деведесетих.
И на крају, да цитирам Владимира Југовића, најтрофејнијег српског фудбалера свих времена. На питање шта нам фали за успех репрезентације он је одговорио: „треба нам поштења. Нисмо поштени према себи ни према другима.“
Ја бих на ово додао – треба нам знања. Јер видимо шта незнање може да уради са потенцијалом. Пример је Пиксирање.
