Зоран Пезер
Поразити комунизам – питање опстанка Срба
Наслов текста је заправо задатак који смо декларативно понављали од 1991. више пута, а никада се нико заиста њиме није позабавио. На површини је изгледало да смо се одрекли комунистичке традиције и проговорили о злочинима истог, демистификујући хуманистички карактер КПЈ, али истинске демонтаже зла комунизма никада није било.
Те прве демократске изборе СПС је добио на таласу пробуђеног српског патриотизма и национализма, али тај национализам је био варка, фекалија умотана у омот на коме пише „чоколада“. Наравно, много је разлога за тај тријумф Слобине неокомунистичке партије (Слобина популарност, подметнути удбаши фанатици и превише лева демократска опозиција што личи и на данашње стање политичке сцене), но разлози нису битни. Битно је да је комунизам, у некој новој, наказној форми, остао да хара Србијом.
Често се у модерним политичким дискусијама Служби Државне Безбедности придају моћи које она никада није имала, али је у једном та тајна служба успела – да преживи транзицију као што ниједна српска фирма није никада успела и да се и инфилтрира у све слојеве српске политике. Зашто је то важно за ову тему? Па са њом је и преживела комунистичка мисао, а она каже да је на простору Балкана (назив Регион одбијам да користим) највећи непријатељ Партије српски национализам. Вођена том мишљу, Служба је пажљиво бирала своје кадрове.
Тако се данас кристално јасно види да Слобин режим, који су многи видели као ултра национални са елементима неког имагинарног српског «фашизма», заправо никада није имао национално, српско у свом корену. Чак и симболички. Тако смо ми, скоро деценију после свих европских комуниста држали комунистичку химну за државну. Припадници владајуће партије су себе међусобно отворено називали „другови“, а историографија, однос према језику, писму и друштвеним односима је имао јаку титоистичку „црвену ноту“.
Доласком Ђинђића на власт (реално Коштуница се није питао много после Петог октобра, сем можда ко ће увече да пије кафу код њега у кабинету) комунизам у Србији доживљава своју другу, надамо се последњу, али најопаснију мутацију. Гомила опскурних ликова, од којих су многи били до тада задужени за роварење по покрајинама, градовима, месним заједницама или државним фирмама, добија ново занимање – НВО активизам.
Ту се заправо показало да комуниста може да има чак и капиталисту господара, али му непријатељ остаје све српско. Јер како другачије објаснити борбу против само једног национализма на Балкану, док се остали (поготово новоцрногорски и босански) не доживљају као непријатељски, већ им се отворено подилази и помаже? Па разлог је јасан – сви национализми Балкана су настали као комунистички продукт једног правог национализма који је у исто време и идеја, начин живота, традиција – а то је српски.
Зато данас београдске НВО потпомогнуте новцем глобалиста отворено заговарају страну свим српским непријаељима у Црној Гори подржавају пројекат црногорског тиранина који је створио наказу звану ЦПЦ, па чак и онда када тај тиранин отворено гази људска права за која се они, НВО гмизавци, јавно боре. Наравно, само у Србији.
Да не дужим, већ да се вратим на наслов. Поразити комунизам није само чин крајњег родољубља, то је насушна потреба пред времена која долазе. А долази зло, долази нови светски рат у коме би се опет могло десити да неко Србе пошаље у масовну погибију зарад светске правде а заправо зарад нечијих интереса који нису наши. А остало нас је премало да још једну такву погибију преживимо.
