Параполитичко „пуцање“ у даљ
Рат у Украјини, без обзира на то када и како се завршава, ствара нове геополитичке основе у Натоу. Њих треба сагледати и искористити у међународној стратегији Србије. Вест није баш нова, али у последње време заузима све више простора у штампи, јесте да ће највећа НАТО база у Европи заправо бити премештена из Немачке у Румунију.
Од огромне базе у погледу површине, снага, структура и служби смештених у Рамштајну до нове базе од скоро 3.000 хектара у изградњи на југоистоку Румуније. У региону Констанце, чија је лука једна од главних у региону Црног мора. Шта ово значи? Рат и нове дефиниције које он ствара довели су до тога да Вашингтон и коначно НАТО пребаце свој фокус на исток и југ на област са излазом на Црно море, заобилазећи Босфор и посебан статус Дарданела.
У црноморској области Нато има на видику заправо три луке. Лука грчког архипелага, Алексанрополис на рути која пролази кроз отворено море, и две луке на северније у црноморској области интегрисаној у НАТО. Варна у Бугарској и Констанца у Румунији. Ова рута се завршава у луци Одеса, коју редовно посећују чак и нижи функционери ЕУ и Нато.
Молдавија је држава ни на небу ни на земљи, нерешеног статуса и подељена на румунски део који би да буде део запада, док се Придњестровље ослања на Москву. Молдавија нема излаз на море. Повећање војне улоге Румуније указује на нови поредак ствари који није обична теорија Американаца, већ практична стратегија заштите њихових интереса у контексту најаве новог „хладног рата“ у Европи.
Да се задржимо на размерама овог војно-политичког маневра. САД и НАТО су помериле своје две највеће послератне базе Инџирлик на истоку Турске и Рамштајн у западној Немачкој, на нову област моћи и утицаја. На тај начин Американци војно а не само политички, енергетски и технолошки организују уски појас утицаја. Он почиње од „топлих вода“ Медитерана, пролази источним Балканом и иде навише до централне и источне Европе, преко Пољске до балтичких земаља.
Овај потез Американаца има вишезначно дејство. Најпре, очигледно не верују Немцима и Турцима, а потом све карте стављају на Пољску и Румунију као поузданије партнере. Вероватно претпостављају да ће из ове зоне боље контролисати ситуацију на терену и првенствено заштитити свој утицај у Европи. Шта год да се даље дешава у Европи, унутар НАТО и ЕУ, ова уска зона америчког непосредног утицаја одваја Русију од Западне Европе и француско-немачке осовине, ако таква осовина уопште постоји. Она указује на обрисе нове безбедносне архитектуре који Американци прижељкују. Неки би рекли нови „берлински зид“, али свакако изолује ЕУ под хегемонијом Берлина, без освртања на однос снага ЕУ и САД у НАТО.
Можда Американци, као главни послодавац у Европи, на овај начин покушавају да побољшају конкурентност и повећају ефикасност међу својим упосленима. Не желим да верујем да је ово пуко „запишавање“ територије утицаја, а свакако не желим ни да помислим да је ово прегруписавање за нови напад на Русију. Американци се очигледно плаше последица губитака на Источном фронту.
Параполитичко „пуцање“ у даљ
Рат у Украјини, без обзира на то када и како се завршава, ствара нове геополитичке основе у Натоу. Њих треба сагледати и искористити у међународној стратегији Србије.
Вест није баш нова, али у последње време заузима све више простора у штампи,… pic.twitter.com/fNZ3i2QQGz
— Зоран Ј Поповић (@Zorro_oooo) April 6, 2024
