Паралелно са изразима различитих нивоа констернације представника главних западних престоница, навикнутих да све буде по њиховом, све више се, поводом легитимних потеза Републике Српске у правцу повратка дејтонских надлежности које јој припадају, чују и гласови „забринутих“ домаћих актера.
Од оптужби да је Додиково понашање „лудило“, да води Републику Српску у „изолацију“, и да прави „таоце“ од свих грађана Републике Српске, па све до позива Додику да „спусти лоптицу“.
Има ли државе на свету која у овом тренутку изазива толико бриге? Или, боље речено – да ли иједна држава на свету привлачи пажњу толиког броја душебрижника?
Килава држава
Једно је јасно: и после 26 година строго надзираног живота, БиХ не може да макне ни корак без разноразних – стварних и самозваних – дадиља. Још једном је потврђена стара изрека – много бабица, килаво дете. Или, у овом случају, држава.
Ако дете после 26 година није успело да прохода – кад ће? Па још дете не са биполарним – који се врло тешко, а најчешће никако лечи – већ са триполарним поремећајем…
Умишљене газде ове килаве државе у редовима политичког Сарајева не виде у којој мери њихово упорно вучење за рукав странаца говори и о њима и о њиховој „државотворности“.
Шта год мислили о њој, велика Југославија, у оба своја издања много већа и сложенија држава, никад није морала да мољака друге да је вештачки одржавају. Никад јој нису били потребни „високи представници“, тј. страни управници, нити странци у уставном суду.
Осим, наравно, у временима стране окупације.
А БиХ, наводна „Југославија у малом“, од првог дана зависна је од директног и непосредног страног уплитања.
У чему је разлика?
Обе Југославије, изникле из српске државотворне традиције и несаломиве воље за независношћу, биле су такође утемељене на толерантном српском духу. Садашња „независна“ БиХ плод је искључивости, ускогрудости, неостварених исламистичких амбиција и неизлечених комплекса владајућих „елита“ сарајевске чаршије.
Наравно, нико се тамо неће сложити са овом констатацијом. Али, нека онда објасне зашто никако нису у стању свих ових година да се, чак ни око најосновнијих ствари, сами договоре са другима с којима би наводно („наводно“, јер се више пута показало да је њихова жеља за „суживотом“ само декларативна) да деле државни простор, већ за све што би хтели да наметну другима морају непрекидно да зову странце у помоћ.
И никако да политичко Сарајево схвати да Срби у Републици Српској једноставно не желе да тако живе – нити да буду под доминацијом добровољних страних вазала, нити да буду перманентно малолетни, да се идентификују са килавим дететом од државе – јер то једноставно није у српској државној и народној традицији, нити у српском духу. А и срамота је.
Политичком Сарајеву је перманентно потребан „тата“, звао се он „високи представник“ или амбасадор ове или оне велике силе.
То је за Србе понижавајуће, и једноставно је постало неиздрживо и неподношљиво, после више од четврт века – а поготово после наметања тзв. Инцковог закона о вербалном деликту и одлука „уставног суда“ којима је Републици Српској оспорено власништво над шумским и пољопривредним земљиштем.
Потези који су уследили из Бањалуке, односно иницијативе за повратак надлежности које су под притиском током ранијих година одузете Републици Српској – што је, иначе, у међународним односима, исход који није легитиман – не само да су логични и очекивани већ и једини могући.
Позив на капитулацију
И сад, враћајући се на почетак овог текста, мора се поставити питање – не странцима у западним престоницама и политичком Сарајеву већ домаћим душебрижницима – где је ту тачно „лудост“ у потезима изабраних представника Републике Српске, и на који начин то тачно Бањалука треба да „спусти лоптицу“?
Сведоци смо, од самог потписивања Дејтонског споразума, да Алијино Сарајево непрестано тежи ка испуњавању Исламске декларације, односно ка успостављању једва камуфлиране исламистичке доминације над целом БиХ и постепеном свођењу немуслимана у њој на неку врсту нове-старе отоманске раје.
И да представници тог и таквог Сарајева, односно Алијини генетски и политички наследници, нису вољни да попусте ни за милиметар у тој својој тежњи.
Да ли они који позивају на „спуштање лоптице“, односно они који олако поистовећују политичке представнике Сарајева, Бањалуке и Мостара, искрено мисле да ће Бакир и компанија добровољно прихватити укидање забране негирања „геноцида“, или поништавање одлуке „уставног суда“ (овде се користе наводници зато што тај суд, којим доминирају троје странаца и двоје муслиманских судија, све отвореније поништава сам Устав БиХ, односно Анекс 4 Дејтонског споразума)?
Да ли мисле да ће то исто тек тако прихватити представници Вашингтона и других битних западних престоница?
Како ће то тачно „спуштање лоптице“ допринети решавању новонастале кризе, кад је друга страна доказано незаинтересована да на било који начин изађе у сусрет легитимним захтевима Републике Српске – не за сецесијом, што је вешто потурена замена теза и лаж, већ за повратком изворном Дејтону, тј. слову и духу Анекса 4 мировног споразума.
Нису ли заправо позиви на „спуштање лоптице“ и „смиривање ситуације“ упућени Бањалуци са (номинално) српске стране фактички позиви на капитулацију, на одустајање од легитимних захтева Републике Српске?
И, можда још опасније – позиви на одрицање од подршке две велике силе, две сталне чланице Савета безбедности УН?
На одрицање од дипломатске подршке какву Република Српска никад у својој историји није имала?
Коначно, не охрабрују ли такви позиви оне који су својим једностраним потезима кризу и изазвали да у тој својој погубној политици истрају, са надом да су нашли савезнике унутар српских редова – што су и Ескобар и Шмит већ и отворено назначили?
Требало би да буде јасно да би одрицање од курса који је заузела Бањалука довело до краха не само политике владајуће већине у Српској већ и до урушавања саме Српске. Јер би порука која би тиме била послата гласила – силујте нас и даље, а ми ћемо се правити као да нам то смета.
Потези које је Бањалука направила и најавила – пуно враћање уставних, нелегитимно одузетих дејтонских надлежности – једини су могући, ако се жели даљи опстанак Републике Српске. Тачно је, ти потези су изнуђени потезима Инцка и „уставног суда“, уз јавну и недвосмислену подршку западних сила и Сарајева – али их то не чини мање оправданим.
У одсуству чак и назнаке попуштања од стране оних који су кризу изазвали, свако „спуштање лопте“ и свако демагошко „смиривање ситуације“ од стране Бањалуке, која кризу није ни изазвала – фактички се своди на капитулацију.
То није никаква теорија. Знамо где нас је непрекидно попуштање странцима током последњих пар деценија довело.
Са обе стране Дрине.
А најбоља дефиниција лудости је непрекидно чињење исте ствари у очекивању другачијег исхода.
Слике: Нови стандард
Извор: све о српској
