Габријел Ескобар није први пут на овим просторима. Пре двадесет година Милошевићеви портпароли су га оптуживали да је организовао низ атентата у склопу акције рушења тог режима. Да ли је то тачно, тешко ћемо утврдити…
Пише: Владан Глишић, Народни посланик
Када је Француска победила у Првом светском рату и постала главна европска сила, да би се осигурала за будућа времена од немачких напада, направила је бедем од низа бетонских утврђења којима се оградила од Немачке. Та одбрамбена линија названа је Мажино линија. Била је импозантна. Једини проблем је био што је Немачка у међувремену измислила „Блицкриг“ ратовање и, када је кренула на Француску, једноставно је заобишла Мажино линију. Тако је ова величанствена војна утврда постала само једна прескупа промашена инвестиција.
Габријел Ескобар није први пут на овим просторима. Пре двадесет година Милошевићеви портпароли су га оптуживали да је организовао низ атентата у склопу акције рушења тог режима. Да ли је то тачно, тешко ћемо утврдити, али је општепознато да је он тада као оперативац ЦИА-е деловао овде на задатку обарања Милошевића. Данас, он је дипломата, заменик помоћника државног секретара САД и надлежан за ове просторе.
Свесрпске власти (у Србији, Српској, па и у Црној Гори у оној мери у којој српске странке и јесу некаква власт) доста отворено објашњавају да је Линија Ескобар (ако под тим подразумевамо сав његов маневар притисака дипломатских и иних) у ствари линија окупационог и антинационалног деловања и да ће свако ко се нађе на тој линији себе исписати из Српства ако се истом не супротстави.
Ако оставимо по страни то како се осећају Вучић, Додик или Ђукановић када од њих нешто „дипломатски“ Ескобар затражи (узимајући у обзир његове трагове из претходног живота), враћамо се на питање какав утицај овај „дипломата“ има на оно што се зове – српска опозиција. Српска значи да није само у Србији, већ и у Српској, па и у Црној Гори (јер положај српских странка тамо више личи на то да су утицајна опозиција него власт).
Изузимајући јефтине пропагандне трикове о тзв. лажној и правој (помислио би човек и чистој) опозицији, полазећи од тога да је опозиција свака политичка организација која није на власти а учествује у изборима и бори се да дође на власт – поставља се питање како на Ескобара и његове „дипломатске маневре“ реагује то што стварно јесте српска опозиција.
Свесрпске власти (у Србији, Српској, па и у Црној Гори у оној мери у којој српске странке и јесу некаква власт) доста отворено објашњавају да је Линија Ескобар (ако под тим подразумевамо сав његов маневар притисака дипломатских и иних) у ствари линија окупационог и антинационалног деловања и да ће свако ко се нађе на тој линији себе исписати из Српства ако се истом не супротстави. Повлачећи ову линију одбране националних (али и режимских и прецизније личних) интереса све српске власти показују да су у овој фази или одлучиле да следе пут милошевићевског сукобљавања са својим дојучерашњим „партнерима“ или да су (за разлику од Милошевића) ипак нашли поузданијег и јачег партнера на другим странама света. Наравно, званични Београд има мало више такта, па ову Линију Ескобар не повлаче у својим наступима њихови званичници (читај један једини и најзваничнији Званичник), већ само режимски медији.
Свесрспске власти овде рачунају на сећање целог српског народа и свих наших друштава на језиве последице петооктобарске грешеке из 2000. године, а коју је између осталих организовао и Габријел Ескобар. И рачунају на медијско сатирање и одијум јавности који би доживео сваки опозициони блок или представник опозиције који би одлучио да буде део истог сценарија који би требало да се репризира после две деценије. И то је сва стратегија њихове „Мажино линије“ која се данас и овде зове Линија Ескобар.
Дакле, свесрпске власти могу да се ману Линије Ескобар онако како је то требало да ураде и Французи са „Мажино линијом“ и да своју одбрану прегрупишу тако што ће мобилисати народ и друштво на одбрани нечега што би било другачије од само нациналне заставе – да постану браниоци социјалне правде.
Две су слабе тачке ове одбране. Прва је то што су многи и многобројни, а неки и малобројни али добро распоређени у садашњим свесрпским властима, управо они који су некада били први сарадници Ескобара те 2000. године. Проблем је што су они то и данас. Поставља се питање за обичан српски народ као што би се поставило и за војнике на „Мажино линији“ – како бранити утврђење када су на његовим командним местима људи из непријатељских редова? Свесрпски вождови на то немају озбиљан одговор, јер да су га на време имали, сада се то питање не би ни постављало.
Друго и много озбиљније питање је питање тога што је Линија Ескобар једнако бесмислена као и „Мажино линија“ у односу на предстојећи непријатељски „блицкриг“ – свесрпска власт неће бити обарана као много српска, већ као много лоповска, а у неким случајевима и много убилачка.
Тешко да ће народу коме је доста вишедеценијске клептократије, било да се она крије иза европских или српских вредности, да буде стало да брани оно што је у пристојном народу и друштву неодбрањиво – да лопов или чак наркоубица може бити патриота.
Дакле, свесрпске власти могу да се ману Линије Ескобар онако како је то требало да ураде и Французи са „Мажино линијом“ и да своју одбрану прегрупишу тако што ће мобилисати народ и друштво на одбрани нечега што би било другачије од само нациналне заставе – да постану браниоци социјалне правде. Зна народ да ту вредност неће донети Ескобар и ескобарови. А да ли може да поверује како ће то бранити свесрпски вождови?
Тешко, осим ако се не учини неки гест вредан великих вождова.
Дане Чанковић је предложио Додику да у маниру оваквог великог вождовског геста – сву своју имовину препише Српској! Ма колико била „мала“ симболично би то значило да је спреман да Српску брани по сваку цену.
Шта би у том маниру требало да уради Вучић, вредело би поразмислити…
