Пише: Никола Јовић, историчар и политиколог
Матија Бећковић је исправно рекао да: „Страховати да ће се Црна Гора посрбити исто је као да ће се Турска потурчити.“ Исто тако, бесмислено је страховати да ће Црна Гора постати део „српског света“ (тј. онога што под њим подразумевају они којима је све српско мрско и примитивно), пошто је она већ део српског света, тј. одувек је била. А у том српском свету се неће утопити јер он није политички пројекат, напротив.
Све и да јесте, као што није, ту првенствено реч о „новом цртању граница“ и прекрајању постојећих, на шта годинама „упозоравају“ врли „експерти“ врлог новог светског поретка код нас, питање је како би то било дочекано у самој Црној Гори.
Јер као што је рекао колега политиколог Рајко Петровић: „Питам се, када би се у Црној Гори спровело истраживање о томе колико људи жели да живи у држави састављеној од Србије (данашње сужене), Републике Српске и Црне Горе, а да се она зове Србија, да јој застава буде данашња застава Србије, грб данашњи грб Србије, химна Боже правде и да им није потребна баш никаква аутономија унутар такве Србије (јер шта ће Србину аутономија у Србији)? Плашим се да би нас резултати таквог истраживања разочарали…“
Стога инсистирати на политичкој димензији српског света, поред толико других преко потребнијих и важнијих, нарочито у тренутној геополитичкој ситуацији на Балкану, није само беспотребно и бесмислено, већ и штетно и контрапродуктивно. Уосталом, то се види и по томе што наши противници од српског света виде само „Велику Србију“.
А није реч о томе, реч је о нечему (по њихове србофобне интересе) много „опаснијем“; културном, духовном, идентитетском, регионалном, економском, просветном, академском и сваком другом повезивању Срба. То је идеја српског света. Култура као централна тачка повезивања, а у њеном средишту је, као и у средишту сваке културе, шпенглеровски речено, управо вера. Дакле наше православно хришћанство, наше светосавље, као аутентични српски поглед на веру, државу, народ јесте управо онај „српски пут“ који одређује хоризонталу и вертикалу српског света који се не може „у ланце везати“ и ограничити на постојеће (махом наметнуте) границе.
Упориште за ове ставове се, као и увек, може наћи у нашем историјском трајању и богатству наше прошлости у којој се, чак и у условима ропства, певало о слободи и она сањала, а на њеном остварењу, на ослобођењу и уједињењу у једну државу, предано радило. Тако је појам обилато коришћен од стране многих учених и мудрих српских глава у 19. веку. У политичком листу војвођанских Срба „Застава“, који је уређивао и водио Светозар Милетић, фраза „српски свет“ је прилично фреквентна и честа а означава целовитост српског националног бића и целовити, интегралистички поглед на српски народ, упкрос тадашњој (попут данашње) расутости на више држава, граница, империја…
У истом или сличном својству га спомињу и „Земунски гласник“, „Сион“, „Стармали“, „Просветни гласник“, „Школски лист“, „Српска независност“ и бројне друге новине, али не само оне. На пример, у песми чувеног Јована Јовановића- Змаја „Малена сам“, налазе се стихови:
„Да сам цветак, као што сам мала,
ја бих српском свету мирисала.“
Драмски писац Жарко Лазаревић је тада написао песму која се зове управо „Српски свет“, а термин је користио и великан српске историографије Владимир Ћоровић. У Црној Гори се он помиње први пут када и много познатији термин- Српска Спарта. У Цетињском листу „Црногорка“, 18. децембра 1871. године, у тексту поводом смрти књаза Данила, наводи се: „ …Не звоно ово не позива овдашње српске становнике на Ускршњу веселу славу већ оно јавља српском свијету црну вијест: „Витешкога господара српске Шпарте нема више“.“ Дакле још тада је термин „српска Спарта“ био неодвојив од термина „српски свет“, што ће рећи да Црна Гора има смисла и разлога да постоји искључиво као српска Спарта и као део српског света. Ако то није, онда није Црна Гора.
Притом, као што се из приложеног види, ни пре 150 година није појам „српски свет“ подразумевао (првенствено) ништа друго до Србе где год били и живели на свету, васколико Српство. Тада није постојала бојазан да се Црна Гора „утопи“ у српски свет. Зашто би данас и коме то може сметати, узев у обзир шта се подразумева тим термином?
Тачније, шта ми под њим (треба да) подразумевамо, не обазирући се уопште на неосноване оптужбе и кукњаву оних којима је свака Србија превелика ма колико мала била и којима су сви Срби претња где год били и колико год их било. Уосталом, у њиховим световима за нас никада неће бити места. А у нашем, чак и ако он дође до политичке равни, што не треба стављати у први план али се ни претерано дистанцирати и бежати од тога, има за свакога и увек ће бити. И ту је главна разлика између нас и њих.
