Требало би да су људска права општа – да почивају на самој претпоставци бивања човеком. Право на лечење, на образовање, на рад, на доступност природних ресурса (воде, ваздуха) – ништа не би смело да доводи у питање. Одређена права се у извесним ситуацијама (рецимо, у случају тешких криминалних радњи) могу ускратити, или ограничити, услед ванредних околности; па ипак, то не важи за најопштија права, која су загарантована највишим државним актима. Наше законодавство не предвиђа смртну казну, но и у оним државама где таква мера постоји, постоји и обавеза да се осуђеник лечи пре но што му се да смртноносна инјекција, да се послужимо овим екстремним примером.
Готово две године непрекидног храњења страхом од заразе довеле су, међутим, до тога да се људи одричу општих права. Они их одричу другима, али не разумеју да се окрећу и сами против себе. Уверени су, да су крсташи против затуцаних маса равноземљаша и љубитеља марвених лекова, које им угрожавају животе. Верују да је њихов театрални гнев праведан и „цивилизацијски“. Тенденциозно се, тако, кува и подгрева идеја о ПОДОБНОСТИ, којом се остварују одређене привилегије. Та подобност прокламује се одозго, а наше је само да прихватимо и чинимо оно што нам се каже, без икакве запитаности. Контрадикције у саопштењима, које, ево, за дуга времена добијају колосалне размере, непосредни увиди у оно што се дешава у нашој околини; сумњива истраживања, упадљива незаинтересованост за сваку идеју која остаје ван званичне агенде, закључци који не следе или тек у неком малом проценту следе из изложеног – све то уопште се не узима у обзир. Немамо право да се питамо. Уколико то учинимо, у најмању руку бићемо исмејани и оптужени за незнање, глупост, недостатак емпатије и томе подобно. Закључак је само један – вакцинишите се. Зашто? Зато што је то цивилизацијски чин. Да ли ће вакцина спречити ширење заразе? Очигледно, то се не дешава. Тврди се, да се могућност ширења смањује, али емпирија не говори томе у прилог. Да ли ће вакцина да вас заштити од разбољевања? Можда хоће, а можда баш вас неће. Али – и у томе коначно остаје једини аргумент у прилог вакцинацији – спречиће развијање тежих симптома и смрти. Сасвим довољно, је ли тако?
Не, није довољно. Ником разумном то не би био довољан разлог за овакву пропаганду, малтретирање и застрашивање људи. Зато се људима и мора „помоћи“ да се ставе на одређену страну – и то тако, што ће им се ускраћивати права уколико то не учине. Неко ће, тако, пристати из страха, неко из конформизма. Па ипак, уз овако неубедљиву аргументацију и слабу наду за спас, људи се плаше и даље, и за то неко „мора“ да буде крив. Идеална жртвена јагњад су невакцинисани. Пошто је јасно да они нису једини који помажу ширење вируса, онда су криви због тога што се упућују на лечење, иако нису заслужили. У јавности се све отвореније изражава идеја, да, поред ускраћивање слободе кретања, одласка у набавку, на културна и друштвена збивања, невакцинисанима треба ускратити и право на лечење. Они, наиме, заузимају места у болничким креветима, црпе здравствени систем, те због тога нега мањка онима који су је заслужили.
Монструозност ове идеје је далекосежна, али њени заступници то не увиђају. Уколико здравствена заштита, наиме, зависи од тога шта сте са своје стране учинили да се не разболите, кратак је пут до идеје да се здравствена заштита ускрати гојазнима, пушачима, потхрањенима, људима који пију алкохол, који се не хране здраво, и на концу – сиромашнима. Јер, у либералном систему идеја, у условима апсолутне слободе свак има могућност да се избори за свој успех, а ако то не учини, кривица је искључиво на њему. Колико је тај концепт слободе дискутабилан, говоре и консеквенце до којих он доводи, а којима непосредно сведочимо. У овом часу, ваше мишљење поклапа се са званичним и можете се сматрати привилегованим; али, на ком ће следећем питању оно ипак морати да се мимоиђе са прокламованим ставом и да вас лиши тих привилегија? Или је поента у томе да се УВЕК пристане на СВЕ? И где је онда ваша слобода?
Док пландемијска психоза не јењава, пред нашим очима кува се нова, још делотворнија агенда за држање људи у страху и покорности. Реч је о зеленој агенди која се, од искрене и ентузијастичне забринутости за ресурсе и добробит планете претвара у отворени рат против људи. Превасходно – сиромашних људи. Ко су загађивачи? Сиромаси, разуме се, који ложе тракторске гуме и старе ципеле да би се огрејали, и нико не може да их натера да купе скупље и квалитетније гориво, вајка се један инфлуенсер овдашњи. Зелене таксе и остале ујдурме за сад само филују већ пуне џепове, ускраћивање права на кретање (и сходну томе, употребу фосилних горива) већ је прогутано као партикуларно (дакле, не исто за све), само ће се разлози променити – уместо спречавања заразе, за спас планете.
Не морамо уопште ићи толико далеко да разматрамо теорије о „златној милијарди“ , људима из сенке, ужасавајућем понору између шачице привилегованих с једне стране и обезглављених, преплашених и отуђених маса „обичних људи“ с друге. У пракси, показује се да је сасвим довољно да се људима баци кост око које ће се закрвити, прљав посао обавиће сами, мржњом, острашћеношћу, недостатком љубави и вере и у корену свега тога – страхом. Добро би било да макар будемо свесни ко прибавља највећу корист из таквог стања ствари, а ко подноси највећи терет.
Можда још важније – морамо имати на уму да нас стављање на страну привилегованих, климоглави, аплаузи и лајање на другомислеће – неће учинити делом тог одабраног друштва – можда тек бесплатним маркетиншким радником. Једнако као што ни подсмех неће „уразумити нецивилизоване“, а мржња развити емпатију.
