Фрањина браћа и Лојолини синови међу Шиптарима – Одакле латиница као шиптарско писмо? (2. део)

На таласу шиптарског националног буђења у којем су, као што је у претходном делу речено, кључну улогу играле Аустро – Угарска и Ватикан, на размеђу 19. и 20. века поставило се питање шиптарског писма. Међу Шиптарима је постојала велика практична разноликост у вези тог питања. Наиме, Шиптари муслимани су писали арапским писмом јер то је писмо којим је написана Божја објава – Куран. Шиптари православни су писали грчким алфабетом, чак су се јављали предлози да шиптарско писмо буде устројено по угледу на грчки алфабет. Било је и предлога да Шиптари пишу својом верзијом ћирилице, а постојало је и такозвано елбасанско писмо које доста вуче на кавказоидна писма. Међутим, снажна активност на пољу културе и образовања, а чији су носиоци били фрањевци и језуити, прејудицирала је латиницу као јединствено шиптарско писмо.

Стога, није случајно да је Скадар повео иницијативу за усвајање јединственог шиптарског писма. У том граду се 1899. године оснива Друштво за јединство албанског језика или, како га је историја упамтила, Башкими. Башкими су основали фра Ђерђ Фишта, браћа Мједа (Ндре и Лазар, обојица су били језуити), Пренк Доћи (католички свештеник, завршио Албанско понтификално семениште, за њега се везује да је он био идејни творац тог друштва), а касније се том друштву придружио Луиђ Гуракучи. Занимљив је податак да једино Луиђ Гуракучи није био свештено лице. Сви остали чланови Башкимија су били свештена лица римокатоличке цркве! Браћа Мједа се 1901. године издвајају из друштва и они оснивају своје друштво, Агими. Браћа Мједа су сматрала да шиптарско писмо мора да следи принцип ,,једно слово, један глас“ и да би то латинично писмо требало бити устројено по узору на хрватско! Дакле, иако су имали разлика у погледу карактеристика шиптарског писма, једно је било неспорно. Шиптарско писмо мора да буде латиница! Напослетку је одлучено да се питање шиптарског писма мора решити тако да је договорено да се у Битољу одржи конгрес свих виђенијих шиптарских јавних радника, свих вероисповести. За председавајућег конгреса је постављен ни мање ни више него фра Ђерђ Фишта! 22. новембра 1908. године, донета је одлука да шиптарска латиница, онаква какву ју је Башкими представио, постане званично шиптарско писмо. Дакле, не само римокатолици, него су и муслимани и православни прихватили ово писмо. Поред наведених чињеница, мишљења сам да би требало који ред посветити учесницима наведеног догађаја. Навођењем неких биографских података учесника Битољског конгреса потпуније ће се разумети природа шиптарских интегративних процеса. Фокус ће бити на фра Ђерђа Фишту и браћу Мједа.

Фра Ђерђ Фишта (1871 – 1940) је био фрањевац и књижевник. Њега зову шиптарским Хомером због епа ,,Горска гусла“ коју зову шиптарском Илијадом. Образовање је стицао у фрањевачком семеништу у Трошану и Скадру (школовао се код фра Ловра Михачевића који ће 1906. године бити постављен за провинцијала обновљене Албанске фрањевачке провинције), а потом је послан у Босну где је стицао образовање по фрањевачким самостанима у Краљевој Сутјесци, Крешеву и Горици крај Ливна. Стекао је добро знање из теологије и филозофије, а научио је италијански, латински и хрватски језик. Оно по чему је остао упамћен јесте то да је био овејани србофоб. Немачки албанолог Роберт Елси је навео да управо у његовом епу ,,Горска гусла“ провејава антисловенско (читај антисрпско) расположење. Шиптарски комунисти су непосредно након рата радили на томе да фра Ђерђа Фишту и његов рад што више потисну због антисрпског наратива (тада су били добри односи Броза и Хоџе). Совјетска историографија је фра Фишту окарактерисала као заступника аустроугарског империјализма и антисловенског делатника. Уз то, југословенска обавештајна служба је Београду доставила читав списак шиптарских римокатоличких свештеника који су листом били на антисрпским позицијама, а фра Ђерђ Фишта је окарактерисан као ,,највећи србофоб човечанства“ и као ,,револуционар међу свештеницима“.

Што се тиче браће Мједа, Ндре (шиптарска верзија имена Андрија) Мједа (1866 – 1937) је био језуита, филолог и песник. Школовао се широм Европе, а неко време је провео као библиотекар у Краљевици крај Ријеке. Као што је споменуто, са братом Лазаром, оснивач је друштва Агими. За њега се такође везује србофобија и наводи министарства спољних послова Краљевине СХС да је Ндре Мједа повезан са Италијанима и да треба да изазове ,,устанак у планинама и међу народом на окупираној (из шиптарског угла, напомена А.М.) територији и да ослободи Косово од Срба“. Међутим, онај који је означен као највећи непријатељ Краљевине СХС и србофоб је био његов брат Лазар Мједа (1869 – 1935), надбискуп скопски, а потом скадарски. Лазар Мједа био је носилац антисрпског и антијугословенског деловања на простору КиМ и Македоније. Важио је за врло енергичног и способног човека. Подстицао је призренске католике у антисрпским испадима, а начелник Призренског округа у свом извештају с краја 1918. године наводи да се надбискуп Мједа залаже за припајање КиМ и Македоније до Скопља Албанији. Сведок Спасе Нокић је у вези надбискупових антисрпских работа рекао следеће:,,Сви католички грађани Призрена често пута су сазивали зборове по кућама и јавним местима на којима су грдили Србију, српски народ и краља Петра називајући га ћумурџијом. После свршених зборова, ишли би улицама узвикујући:,,Доле Русија, Енглеска, Италија и Француска, а живела Аустрија, Бугарска, Турска и Немачка”. Мједи је све ово било познато, али ипак није хтео да стане на пут овим грађанима католицима.” Мједа се и у новонасталим околностима трудио да одржава и развија прозелитску работу. Тако је долазио у сукоб са Јањевцима и њиховим клером јер је тежио да Јањевце поарнаути, а у том сукобу је управо Мједа оптуживао хрватски римокатолички клер да ради на хрватизацији Шиптара римокатолика.

У том контексту, упечатљиво је писмо летничког жупника Михела Тарабулуса надбискупу Мједи од 15. јануара 1920. године у којем се јасно виде прозелитске намере:,,Будући да су ови сељаци много заостали (мисли на српске сељаке), голи у душевном телу и временитом погледу и пошто увек употребљавају словенски језик, не би ли можда било нужно да их малко па и поарнаутимо? А то, како ли се боље постигне него управо помоћу просвете и калуђерица. Мислим да би са школом и са мало подуке деце оба пола, убрзо овај крај променио изглед и ми би кроз мало година имали други народ који би говорио нашим језиком. Кад би то било, ја се не бих устезао да жртвујем за такво дело више од половине свог имања”.

Ово писмо је дошло до власти тако да је пред судом у Гњилану 1921. године поведен кривични поступак против Михела Тарубулуса. На терет му се стављало да је преко албанизације српског римокатоличког живља покушавао да отцепи косовско – метохијске крајеве од Краљевине СХС и припоји Албанији. Тарубулс је оглашен кривим те је осуђен на осам месеци затвора, а Апелациони суд у Скопљу је ту казну повисио на две године, а што је даље потврдио Касациони суд у Београду. Међутим, регент Александар је указом ослободио Тарубулуса од даљег издржавања казне те се након тога вратио у своју жупу где је наставио са свештеничким радом.Треба споменути и то да су управо у том крају, на северним падинама Скопске Црне Горе, вршена покрштавања Шиптара муслимана и то још од почетка 20. века! Дакле, у време турске владавине римокатолички прозелитизам је напредовао (више о томе видети у књизи Николе Жутића ,,Ватикан и Албанци” на 91. страни). Поред наведених простора, своју прозелитску улогу су вршиле и римокатоличке жупе у Црној Гори (крајеви око Туза, уз Скадарско језеро и реку Бојану) које су требале да раде на католичењу локалног српског живља. Када се наведено узме у обзир и када се исто повеже са константним подривањем југословенске државе од стране Хрвата (дакле, подривање на западним и јужним деловима државе) онда се може стећи увид у сву ширину и организованост римокатоличке цркве у спровођењу својих циља (о подривању Југославије од стране Ватикана, а путем Хрвата видети овде.

Након доласка Енвера Хоџе на власт, римокатоличка црква је била проскрибована. Атеизам се наметао шиптарском друштву тако да је 1967. Албанија постала прва земља на свету која је била званично проглашена за атеистичку. Падом комунзима у Албанији, римокатоличкој цркви су поново била отворена врата.

Обнављају се језуитске и фрањевачке образовне установе, а у обнови Албанске фрањевачке провинције опет имају улогу Хрвати, босански фрањевци. За провинцијала обновљене Албанске фрањевачке провинције је постављен фра Ловро Гавран који је пре тога служио на простору Ђаковице. Босански фрањевци узимају на себе одабир најпаметнијих Шиптара и њихово упућивање у фрањевачке образовне установе у БиХ и Хрватској. Из ове групе поникао је садашњи гвардијан фрањевачког самостана Апостола Петра и Павла у Ђаковици, фра Нуе Кајтази. Он сам је истакао како су босански фрањевци нераскидиво повезани са шиптарским народом јер захваљујући њима, шиптарски народ на северу Албаније је очувао римокатоличку веру.

Фра Кајтази, као свршени ученик Фрањевачке теологије у Неџарићима, истиче да он и његова браћа фрањевци на Метохији су поносни што припадају фрањевачкој провинцији Босни Сребреној. Међутим, фра Кајтази спомиње једну занимљиву ствар. Он је навео да су 1993. године наше власти лажно оптужиле извесног патера Амброза да код себе крије већу количину оружја и да спрема устанак. Због тога је завршио у затвору са групом шиптарских интелектуалаца. Било би добро када би се овај случај темељније истражио и проверио обзиром на чињеницу да је римокатоличка црква била умешана у онај чувени случај једнонационалног тровања 1990. године који је покренуо читаву лавину антисрпских испада и напада широм КиМ (више о томе видети овде). Не само то. Фра Ловро Гавран је споменуо да су у периоду слабљења и распада Југославије фратри и хоџе заједно радили на мирењу многих братстава и породица које су биле у завади, односно између којих је на снази била крвна освета. Многа братства и породице су биле измирене, а фра Ловро је у вези тога рекао да је то било преко потребно због тешких времена која су неумитно долазила. Другим речима, фратри су дали свој допринос у шиптарској националној мобилизацији, а која се завршила антисрпском хистеријом и прогоном српског становништва. Остало је још да споменем неке показатеље који су видљиви у нашим данима, а који показују да се међу Шиптарима одвијају одређене промене (више о осталим показатељима може се видети овде.

Најпре треба поћи од имена. Срби са Косова и Метохије сведоче да су Шиптари које су познавали носили имена:Азис, Мухамед, Екрем, Хасан. Дакле, арапска, муслиманска имена. Сада се све више међу младим Шиптарима провлаче имена као што су Роберт, Карло, Марк, Ђон, Адријана. Други показатељ се односи на причу о припадности српских светиња на КиМ. Шиптари су раније истицали да су српски манастири на КиМ или остаци византијске културе и владавине или по пореклу илирске богомоље на чијим темељима је ,,српски окупатор” са својом династијом Немањића градио манастире по шиптарској земљи. Из ове друге верзије би произлазио закључак да су те илирске богомоље биле ранохришћанске богомоље, дакле из периода постојања јединства хришћанског света. Међутим, у нашим данима све чешће се појављује трећа верзија, а то је да су Немањићи градили своје храмове на темељу римокатоличких цркава! Из овога произлази закључак да постоји насушна потреба да се уклоне споменици ,,српске окупаторске владавине” и да се ствари врате у ,,природно стање” тј. да се православни храмови или униште или претворе у римокатоличке храмове. Ову последњу верзију Шиптарима сигурно није причао хоџа. Наведеном би требало придружити још два момента.

Први моменат је фалсификовање историје и употреба светаца у циљу националне мобилизације. Под овим мислим на употребу Скендербега и Мајке Терезе као битних копчи у спајању шиптарског народа. Сетите се речи језуите Фулвиа Кардељана из првог дела текста који је Скендербега описао као борца за католичку културу и да је исти био католички херој пар екселанс. Он није усамљен у том мишљењу. Прича о Скендербегу као католику се широко намеће као истинита. Само ћу напоменути оно што је рекао још један језуита, садашњи папа Франциско. Папа Франциско је 2018. године примио Шиптаре ходочаснике у Риму поводом 550 година од Скендербегове смрти. Папа је указао на древне везе између Шиптара и престола Светог Петра, али се посебно осврнуо на Скендербега:,,Данас се сећамо и славимо Ђурађа Кастриота Скендербега, херојског сина снажног и великодушног народа који је бранио духовне вредности и хришћанско (под овим папа сигурно није мислио на православно име, напомена А.М.) име са храброшћу. Скендербег је сковао шиптарски културни идентитет са његовим делима постајући неприкосновени симбол националне кохезије и јединства”.

Међутим, Скендербег није био католик. Неспорно српског порекла, за њега је албанолог Ардиан Клоси (1957 – 2012) навео да је он изданак праве православне породице и да у документима уопште не постоји податак који би говорио у прилог томе да је Скендербег био католик. Уосталом, за Скендербега се везивао податак да је био сахрањен у православној цркви те да је био откопан од Турака да би се уверили да је заиста мртав. Зашто би римокатолик био сахрањен у православној цркви? Што се тиче Мајке Терезе, она се истиче као шиптарска светица и као таква она има интегртивну функцију што се не дешава први пут. Коришећење светаца као интегративних копчи једног народа је виђено у Хрватској тридесетих година 20. века када је Алојзије Степинац почео да форсира причу о фра Николи Тавелићу који је према његовој замисли требао да буде антипод Светом Сави. За простор Црне Горе се користе Леополд Мандић и Озана Которска као интегративна копча садашњих и будућих римокатолика на том простору како би се поткрепила прича да је Црна Гора исконски хрватска католичка земља. Такву функцију има и Мајка Тереза. Њен лик и дело требају да буду интегративна копча свих Шиптара и да Шиптари исконски припадају римокатоличкој вери и култури.

Други моменат се везује за постојање највећег римокатоличког храма на Балкану, а који се налази ни мање ни више него у Приштини и који је посвећен Мајци Терези! Ако у Приштини има врло мали број римокатолика, што ће онда толики храм у Приштини? Одговор је само један. Због мисионарења и прозелитизма. Занимљиво је како на постојање ове катедрале гледа повратник са сиријског ратишта (који тврди да је тамо био две недеље и да се разочарао кад је видео о чему је реч, те је сад посвећен борби против радикализма) и приштински становник Алберт Бериша. Он најпре каже да нико нема проблем са католицима јер су вековима присутни међу Шиптарима и да заслужују да имају своје богомоље у местима у којима живе па чак и овакву катедралу, али проблем код приштинске катедрале је тај што, како каже Бериша, је реч о политичкој цркви. Бериша каже следеће:,,Католичка црква хоће да каже свету да смо ми Косовари (наравно да је реч о шиптарском називу који нажалост користе и неки Срби, напомена А.М.) и да је ислам дошао са Турцима. То је покушај да се свету лаже о нашем идентитету. Нико нема проблема са католицима, али су они изградили цркву (мисли на катедралу Мајке Терезе, напомена А.М.) да би провоцирали ситуацију”. Свештеник Луш Ђерђи, који служи у катедрали, каже пак овако:,,Ми смо одувек знали да су наши преци били католици. Они су прешли на ислам под утицајем Османлија. Катедрала је СИМБОЛ ДУХОВНЕ РЕНЕСАНСЕ (подвукао А.М.) за коју се чекало да дуго наступи”.

Симбол духовне ренесансе? Како кад приштинских римокатолика нема много, чак се спомиње да их има испод два посто у Приштини? Ако се мислило да се за то мало римокатолика изгради црква где би исти задовољавали духовне потребе, не би било потребно градити највећи римокатолички храм на Балкану. Преко овога долазимо до једног феномена који се мора споменути да би се деловање римокатоличке цркве у потпуности разумело.

Читаоце ових редова ће сигурно збуњивати све ово што је написано. У ком смислу? У смислу да се говори о све већој опасности од деловања римокатоличке цркве на простору КиМ, а римокатолика има веома мало. Каква онда опасност прети и чему све написано? Одговор стиже са другог краја Европе и то од украјинског унијатског богослова Ивана Грињоха (1907 – 1994). Грињох је рекао следеће:,,Сва припрема основе за уједињење мора се спроводити у једном правцу:неопходно је изменити ДУХОВНОСТ НАШЕ БРАЋЕ ТАКО ДА ЋЕ ОНИ САМИ ХТЕДИ ДА СЕ УЈЕДИНЕ СА КАТОЛИЧКОМ ЦРКВОМ И ДА ЋЕ СТРЕМИТИ ТОМЕ (напомена А.М.).”

Дакле, потребно је изменити духовност, дух оних које римокатоличка црква сматра за своје будуће вернике. То је већ виђено на простору Црне Горе. Покојни српски историчар Предраг Вукић (1966 – 2019) је тврдио да су његови суграђани на Цетињу толико преумили и да им је дух толико измењен да су исти спремни за унију, да су они већ у души унијати. Формално, највећи део Цетињана није римокатоличке вере, али им је усађен римокатолички и усташки дух. Покојни Предраг Вукић је тврдио да је коначни циљ Мираша и његових расколника да се истера митрополит Амфилохије (ово је говорио пре неколико година) из Цетињског манастира, да у њега уђе Мираш који ће прогластити унију тзв. ЦПЦ са Ватиканом. Исто то преумљење се одиграва и међу Шиптарима. Јесте, на КиМ је тренутно мали број римокатолика, али се мења дух великом броју Шиптара, а од усађивања римокатоличког духа до формалног крштења у римокатоличкој цркви је свега пола корака. Могу се они звати Хасан, Мухамед, Екрем, али исти размишљају као римокатолици. Дух им је промењен. Дакле, реч је о једној припремној фази пред формално католичење, а за тај посао су најбољи, нема им конкуренције у римокатоличкој цркви….Језуити. Језуити то највише раде преко образовања и ту треба тражити одговор на питање одакле и чему језуитска гимназија у Призрену. Међутим, језуити су посебна тема која изискује посебан текст, а ја ћу се потрудити да га, уз Божју помоћ, што пре напишем.

За крај, занимљиво је како Католичка новинска агенција гледа на садашње стање на Косову и Метохији. КНА је навела да иако је римокатоличанство важан део косовског идентитета, све важне функције у друштву заузимају муслимани. Важан део косовског идентитета? Да нису то управо оне цркве и манастири на којима су ,,зли Немањићи” градили своје цркве и манастире? Да пређемо на закључна разматрања.

Дакле, јасно је да се од Шиптара настоји направити други крижарски бојни ред на Балкану (први су Хрвати). То се не дешава први пут, покушано је са тим у 17. веку, али су се Шиптари махом потурчили, те је план пропао. Међутим, Ватикан од тога није одустајао. Преко фрањеваца и језуита радило се и ради се на преобликовању шиптарске душе. У прошлости, Ватикану је у тој работи помагала Аустро – Угарска и Италија. Сврха таквог преумљења је да се формира јак римокатолички бедем који ће садејствовати Хрватима у одбијању Срба као Малих Руса, а самим тим и православља, од Јадрана, а онда би се приступило пробоју у срце Балкана тако што би се Косово и Метохија претворили у чисте римокатоличке просторе. У вези тога, треба обратити пажњу на један моменат из историје. Познато је да су они који су даровали Шиптарима независну државу те 1912. године били управо Германи, а понајвише Аустро – Угарска. Аустро – Угарска се трудила да северна граница те нове државе иде што више на север како би се обухватило што је више могуће шиптарског римокатоличког становништва које би било јак бедем према Србији (управо преко области на којима су живели Шиптари римокатолици, Србија је требала изаћи на море). Не заборавимо и то да су српску војску која се повлачила преко Албаније управо највише нападала римокатоличка племена (поготово Фанде) које су додатно на то подстрекивали фратри. Поред наведеног, римокатоличка црква је за центре своје прозелитске делатности изабрала Скадар и Призрен, оба древна српска града и престонице. Као што је Аустрија послала ратне бродове на ушће Бојане те 1856. године да под претњом силе натера Турску да омогући отварање језуитске гимназије у Скадру, тако је иста та држава претила ратом Црној Гори те 1913. године да напусти Скадар!

Томе придодајмо и чињеницу да немачки КФОР није прстом мрднуо када су српске светиње пострадале у Призрену за време Мартовског погрома, али су се зато 13 месеци након тога у српски царски град ушетали Лојолини синови да преобликују и васпитавају душе младих Шиптара, Турака, Ашкалија и Цигана. Изгледа да му германство дође као највернији савезник Ватикану. Поред наведених чинилаца, још некоме је дата улога у васпитању Шиптара. Хрватству! Као што је описано, босански фрањевци и њихова браћа из Далмације и Херцеговине су огромне напоре уложили не би ли Шиптаре сачували, али и привовели римокатоличкој вери. Хрватство се као архетипски непријатељ Српства за босанске муслимане, монтенегрине и Шиптаре узима као узор за подражавање. Читави обрасци понашања и мишљења се из хрватства извозе у босанске муслимане, монтенегрине и Шиптаре (о брасцима и понашањима Хрвата, а нарочито о духу босанских фрањеваца, може се видети овде .

Да хрватство има родитељску функцију према албанству говори и писмо Алојзија Степинца папи Пију ХII које је датирано на 18. мај 1943. године. Степинац у том писму наводи да ако великосрпска идеја победи да ће онда Хрватска као предзиђе католичанства бити уништена, а да ће плима православља запљуснути и границе Италије. Не само то, него оваквим сценариом би дошло до уништења и крајева у којима је на очувању римокатоличке вере радило хрватско свештенство, а међу тим крајевима је наведена и Албанија (реч је о истом писму у којем Степинац пита папу шта да ради са 240.000 прекрштених Срба). Хрватско свештенство, као што је описано, и данас делује међу Шиптарима и то преко фрањевачке провинције Босне Сребрене (у чији састав улази КиМ), али и преко језуитске хрватске провинције која заједно са немачком и аустријском језуитском провинцијом помаже рад језуитске гимназије у Призрену. Напослетку, јасно је да сви Шиптари морају постати римокатолици. Дуже време и плански, а у оквиру преобликовања шиптарске душе, се ради на томе да се римокатолича вера прикаже као једини оквир у којем албанство може да се оствари у свој пуноти, да жели да се прикаже да једино Шиптар римокатолик може бити велики Шиптар (аналогија нашем Србенди).

Дакле, албанство као феномен који је део римокатоличког света. Сву писменост, образовање и писмо којим Шиптари пишу дали су им римокатолици. Највећи херој Скендербег је био римокатолик (наравно, споменуто је да је реч о фалсификату), жена због које су се Шиптари приближили Богу и због које су добили заступника пред Богом је Мајка Тереза. Дакле, све оно што су Шиптари постигли је захваљујући римокатоличкој цркви. Ватикан (а својевремено скупа са њим и Беч) је све добро одрадио не би ли од Шиптара направио праве крижаре, а убедити их у то иде управо преко навода из претходне реченице. Томе придодајмо и речи Мидхата Фрашерија (1880 – 1949) шиптарског дипломате и писца који је рекао да су албанству највећи непријатељи православље и ислам! Иако је ово изрекао бекташ (бекташи су верска група која поштује и исламска и хришћанска учења, велики су шиптарски родољуби), римокатоличка црква обилато користи ову мисао из наведених разлога.

Преко православља Шиптаре угрожавају Срби и Грци, а преко ислама Турци, те опет се враћамо на римокатоличку веру у оквиру које албанство може једино да доживи свој сјај и пуноту. Стога, на основу свега што је речено, јасно је да се над српским народом надвила велика опасност која прети да зада велике проблеме, а можда и коначни ударац од којег се никад нећемо опоравити. Проблем се компликује чињеницом да Турска такође, као и римокатоличка црква, подржава Велику Албанију само што она исту гледа као на исламску, а не римокатоличку творевину како то прижељкује римокатоличка црква. Овоме придодајмо и велики број Шиптара који је отишао у редове Исламске државе. Из овога произлази закључак да следи велики рат за шиптарске душе између Ватикана са једне и Турске и исламских фундаменталиста са друге стране. Србија не реагује на ову опасност, а власт чак убеђује народ да је најбоље да се КиМ пусти низ воду, а она сама је доста учинила на градњи шиптарске парадржаве. Не постанемо ли одговорнији и не променимо ли своје понашање ризикујемо да нас велики таласи (по којима би требали да сурфујемо) узбурканог балканског мора потопе и да нас одведу у категорију несталог народа. Како радили, тако нам и Бог помогао. Догодине у Призрену!

П.С. На фотографији су приказани чланови комисије за одабир шиптарског писма на Битољском конгресу. По редним бројевима су означени:1.Фра Ђерђ Фишта као председник комисије;2. Мидхат Фрашери;3. Луђи Гуракучи;5. Ндре Мједа.