Поново сам сведочио да је ова власт научила да је боље контролне механизме власти учинити домаћим плаћеницима, док их громогласно називају страним. Научили су да је боље преузети потпуну контролу над медијима и прогласити да опозиција не постоји, него борити се против ње на улици. Научили су да је боље одрећи се своје политике и идеологије, него власти. Научили су да емисије присвајају и укидају тихо, а не хапшењем новинара. Схватили су и они да се национална подршка може добити и вербалном трком у наоружању без људских жртава, звецкањем оружја без употребе истог. Косово тако бране изговореним речима, док га написаним и потписаним предају. Сами себи су опозиција јер сами себи организују контролисани отпор, било у виду протеста или хумористичких „опозиционих“ емисија.
Слушао сам вечерас човека који никада ништа није започео, али је највише причао о нашем неуспеху, вероватно јер он никада није изгубио. Никада није изгубио, али никада није ни победио, али о победи највише говори. Он свима прича и хвали се како никада није пао, али не каже вам да никада није ни потрчао. А ми са разбијеним коленима слушамо.
Размишљам касније како су честе такве приче у нашем друштву. Данас у Србији онај ко никада није радио говори о раду и критикује раднике јер не раде довољно. Данас код нас онај ко једва зна да говори додељује књижевницима признања. Онај ко не зна ништа, тај може да ради све, а онај ко зна тај не може да ради ништа и ћути. Тај што ћути зна колико не зна, док онај који не зна виче на сав глас јер није свестан свог незнања. Ти што вичу су они који из године у годину улазу све мање у развој науке, а ови сто ћуте су научници. Ти што вичу су они који одлучују о развоју уметности, а они који ћуте су уметници. Вичу на сав глас о здрављу, а ћуте лекари. Вичу о образовању, а ћуте професори, учитељи, наставници. Ти што вичу држе се заједно са онима који цитирају Фридриха Шилера, док филозофи ћуте. Они који вичу о штедњи живе, а они који штеде преживљавају и ћуте. Ћуте и копају, сеју, беру, а они који мотику видели нису им плодове рада одузимају, бију их и хапсе.
У реду је ћутање ако немаш шта да кажеш, али није у реду ако имаш, а не смеш. Ту нешто не штима. Ћутање кад недужне хапсе? Ћутање кад неко умре од глади? Ћутање кад болестан не може да се лечи јер зависи од туђег смс-а? Кад породицу избаце из куце због неплаћених рачуна? Ту ћутању није место. Нико те не тера да говориш ако не желиш, али тргни се, жив си човек. Нико те не тера да седиш на улици, али бар немој да навијаш против оног који седи. Толико можеш да урадиш за све оне који покушавају, јер ти који нису одустали су они који нас лече, а на улици су уз нас, наставници који су нас учили да исправно говоримо, продаваци лубеница, новинари који не клече. Од кад је улице, од тад је и оних који навијају против, али то су они који никада нису ни потрчали…
