Међусобни односи и сарадња лекара заснивају се на принципима колегијалности, коректности, искрености, поштовању и размени професионалних искустава. Частан лекар односи се према колегама, другим здравственим радницима и здравственим сарадницима уз поштовање људског достојанства и етичких норми. Неслагање лекара у мишљењу не сме водити кршењу принципа колегијалности и међусобног поштовања.
Веровали или не, али наведено, од речи до речи, пише у Кодексу медицинске етике Лекарске коморе Србије: члан 71 и 73 одељка Међусобни односи лекара.
Просечан овдашњи конзумент медијских садржаја намах ће се запитати: да ли је цитирани кодекс још увек важећи? Није ли у међувремену, макар незванично, усвојен други, савременији, и прилагођен актуелним приликама у којима бели мантили Србије, у „динамичнијем кључу“ од поменуте толеранције, уређују своје међусобне, и све друге „добре међуљудске односе“?
Откуда тако упадљив раскорак записаног и познате нам новије праксе у сучељавању мишљења колега по медицинској струци? Уколико речена недоумица звучи цинично, одговорност није на ономе који је изриче. Јер сведоци смо да део припадника ове, међу Србима веома уважене, професије, у међусобним, као и у односима с пацијентима, уме да прикаже изузетно еластично тумачење толеранције и поштовања других. То бива најупадљивије када је реч о несагласју у ставовима поводом сада горућих питања здравства – лечењу ковида 19 и вакцинацији!
У непуне две протекле године модерног пакла ковид ере медијска сцена пречесто је бивала арена у којој је показано да је лекар лекару вук, или – лисица. Праксу „размене мишљења“ у појединим случајевима чинила је серија ниских удараца, уз саучесничко намигивање публици, а поготово публици коју чине политичари и други моћни друштвени „фактори“!
Подсетимо, пре годину дана говорило се да је „корона вратила углед часне професије“, што је било нарочито оснажено трагичном околношћу да је животну битку с ковидом овде изгубило изузетно много медицинских радника: у Србији је од почетка пандемије црна статистика забележила смрт чак 70 лекара! Пренеражена јавност је, уз емпатију, исказивала високо поштовање за ову неупоредиву жртву. Рецимо и да углед захтевне лекарске професије заправо никада у нашој средини није ни био озбиљније доведен у питање, али, неизбежно, јесте поделио судбину општег друштвеног урушавања, моралне и етичке кризе заједнице.
Међутим, данас се ова струка суочава с епохалним ударом на њено достојанство, што има тек посредне везе с околностима које важе у нашој земљи. Њена судбина, правила понашања, методе, протоколи, терапије, научне поставке и „знање“ прописују се и одређују у једном, у основи нетранспарентном, глобалном центру моћи, којем маштовитији дају име „матрикс“, а у такозваној међународној заједници уобичајено се назива Светска здравствена организација (СЗО). Директиве „издалека“ не дозвољавају одступања или колебања ни српској медицинској струци, а поготово то важи за питања: да ли је ковид природна пошаст или биолошко оружје, те како се, и којим лековима „вирус“ мора лечити! Посебно нема расправе око светости и неприкосновености вакцине и вакцинисања, те цивилизацијског значаја „убода“ вакциналне игле. Све је, дакле, јасно и кад ништа није јасно, догма се не преиспитује, а још мање пориче. Отуда је ковид ера многа важећа правила окренула наопачке, па у пракси важе супротности од задатог идеала: „Изношење негативног мишљења о раду другог лекара у присуству пацијента, трећих лица или лаичке јавности је недопустиво. (…) Оцена мора бити објективна и аргументована, без личне острашћености или другог субјективизма“ (члан 75 Кодекса).
У кризним временима, за наведене финесе нема се времена и стрпљења. Актуелна борба против лека ивермектин је парадигматична, једнако као што је то и беспоштедно укрштање копаља око ефикасности, неизбежности, или (без)опасности пратећих ефеката вакцине! Случај прогона 18 лекара који су у духу првог налога своје професије – лекар здравље пацијента сматра својом основном обавезом – основали вибер групу „ЛРНЕ – ивермектин препоруке“, тема је која ће, верујемо, тек бити разматрана на одговарајући начин, свакако не у духу актуелног „лова на вештице“.
„Лекарска комора Србије је по пријави здравствене инспекције, а по службеној дужности покренула поступак пред судом части, против лекара за које постоји основана сумња да су саветовали и лечили пацијенте од ковид-19 инфекције леком ивермектин. Лекари могу изгубити лиценцу, али и кривично одговарати због кршења закона.“ Министар здравља је био изричит: „Ја сам обећао да ће држава реаговати на све оно што крши Закон и правила ове државе, не само против тих лекара који су препоручивали ивермектин већ и против апотека јер смо нашли апотеке, људи су нам пријављивали апотеке које су продавале тај лек. Инспекција је ушла у њих и нашли смо гомилу рецепата на којима је преписиван ивермектин, лек који не сме да се преписује, који не сме да се користи.“
Док су заговорници једног лека, како видимо, изложени јавном бичевању, истовремено се – као разумљива и логична одлука – најављује да Србија поклања своје пуно поверење другом леку, али, гле чуда, Фајзеровом! Опет је први човек српског здравства јасан: „Експериментални лек за лечење вируса корона, који је развила америчка компанија Фајзер, смањује ризик од хоспитализације и смрти код пацијената чије је здравље већ угрожено за 89 одсто, показала су клиничка испитивања. Ми смо трећа земља у свету која је потписала уговор, договорила се са Фајзером и први ћемо имати тај лек који има 89 процената успешности за избегавање болничког лечења и тежих компликација.“ Одредница „експериментални лек“ наводи се сада с чедношћу уверења да би свака упитаност овим поводом била злонамерна, а да је „бити први“ у реду за конзумацију експерименталне пилуле својеврстан успех!
Нема сумње да СЗО која је Индију натерала да „поједе своју причу о ивермектину“, и „утиша“ објављене податке о излечењу стотина милиона Индијаца управо овим леком, уз то и релативизовала Нобела творцима „проблематичног“ лека, неупоредиво веће поштовање показује за препарате супермоћног фармацеутског гиганта Фајзер. То је иначе иста СЗО која је децембра 2020. уклонила природно стечени имунитет из одреднице о колективном имунитету, остављајући у новој дефиницији само могућност стицања имунитета вакцинисањем!
Видесмо, нема нејасноћа око питања – ко може бити частан лекар! Због чега се данас помиње „етички и научни банкрот“ утицајних и институционално моћних делова ове струке у Србији, њено свесно повиновање „конгломерату приватних интереса, односно интереса крупног капитала и фармацеутске индустрије“, чија је симболична свемоћна адреса поменута СЗО?
У актуелним, замршеним и безмало мрачним приликама, научна аутономија и ауторитет глобалне медицинске праксе пред огромним је моралним и стручним изазовима. Искушења су историјска. Остаје да се надамо да ће у догледној будућности лекари Србије смоћи и показати пуну снагу у одбрани угледа своје професије. Када се то догоди, победа ће бити такође историјска, значајна не само за овај позив.
