Пише: Раде ДРАГОВИЋ
Нова револуционарна власт одмах по окончању рата ушла у отворени сукоб са Српском православном црквом
.jpg)
Срби са Баније у цркви у Глини непосредно пре него што је спаљена
НАЈВЕЋИ рачун борбе против окупатора, исхода грађанског рата и револуције од 1941. до 1944. године, поред народа, платила је Српска православна црква. У нову Југославију СПЦ је ступила готово обезглављена, опљачкана и са перспективом која је била све само не светла.
Други светски рат, између осталих, најбољи је доказ да је Црква у свему делила судбину српског народа. Свака рана православних Срба подједнако је болела и њихову цркву.
Послератна ситуација то јасно показује. Већина од 21 епископије била је без владике. Тројицу архијереја убиле су усташе још на почетку рата, двојица су преминула од последица заробљавања и тортуре, митрополита црногорско-приморског Јоаникија са готово 70 свештеника убили су комунисти, а владика рашко-призренски Серафим умро је у интернацији у Тирани. Патријарх Гаврило Дожић и владика жички Николај Велимировић, после заробљеништва у логору Дахау, остали су у избеглиштву. Листа прогона, шиканирања, затварања и забране повратка у епархије српским епископима још је дужа.
Свеукупно стање Цркве било је катастрофално. Посебно су опустошене епархије у Хрватској и Босни и Херцеговини. Највише је, по људским и материјалним губицима, постарадала Горњокарловачка епархија, где је тотално уништено више од 90 одсто свих храмова и црквених објеката.
Окупатори, а посебно усташки режим у НДХ, готово је сатро духовни живот на овом простору. Храмови су били запаљени и разрушени, црквена имовина отета, библиотеке развучене и покретна добра одузета, народ убијен и протеран, а свештеници растурени. Пустош, жалост и црнина, тешка немаштина и ратни трагови сачекивали су ретке свештенике на овом простору.
Режим, који је афирмисао нови, револуционарни облик државног и друштвеног уређења није марио за Цркву. Вођени комунистичком идеологијом и стварањем новог атеистичког човека, не само да није ништа учинио да помогне Цркви, већ је ратни прогон у многим деловима земље настављен подједнаком жестином. Истини за вољу, власт је првих послератних година декларативно показивала разумевање за проблеме, али ситуација на терену говорила је супротно. Хришћанско учење, дубоко уткано у обичаје и морал народа, било је висока препрека новој идеологији која је морала бити срушена. Уследиле су године патње, хапшења, пљачке и прислиног одвајања народа од своје цркве.
У годинама које су уследиле, ситуација је донекле ублажена, али су искушења и даље била огромна. Почетно игнорисање заменили су револуционарни занос и отворени сукоб режимске идеологије и Цркве. Црква је ступила у своје најцрње време новог доба.
Патријарх српски Гаврило у земљу се вратио тек новембра 1946, а ванредни Свети архијерејски сабор, који је заказао, покушао је да устроји делатност СПЦ у новим околностима. Његов наследник Викентије (устоличен 1950. године) покушао је да чвршће повеже епархије СПЦ, али тај посао није био ни једноставан нити лак.
Држава је, поред спољног притиска, завела и снажну унутрашњу контролу Цркве. Као инструмент ове режимске операције послужило је оснивање тзв. свештеничких удружења, која су била паралелни центар одлучивања, под директном контролом државне верске комисије. Преко ове структуре, организоване не по епархијској већ по републичкој подели, власт је најдиректније утицала на црквене одлуке. Свештеници који нису желели да приступе удружењима били су прогоњени, хапшени или препуштени на милост и немилост оскудици и самовољи локалних власти. У свом чланству, ова удружења, намењена, између осталог, и доказивању лојалности новом поретку, имала су и високопозициониране свештенике, као и епископе.
Црква није ћутала о проблемима са којима се суочавала, али њени вапаји обично су били без икаквог одзива. Вредан је помена Меморандум Светог архијерејског синода из 1949. године. Овај текст, иако у неколико редакција максимално ублажен и пречишћен, сагледао је целокупни неповољни положај Цркве и клирика. У њему је потенцирано да је велики број свештеника судски и без кривице прогоњен, као и отимање имовине, гушење гласа Цркве и верског живота. Овај апел, као и многи пре и после тога, прошао је без икаквог одјека и резултата.
Црква је почињала своју дугу борбу, не само за имовину, правни статус и слободу деловања, већ и за саму хришћанску мисао.
СПОР У АМЕРИЦИ И АУСТРАЛИЈИ
ОДНОС према комунистичком режиму био је повод и америчког раскола, једне од најболнијих епизода у историји наше Цркве. У његовом средишту нашао се владика америчко-канадски Дионисије, који је предводио групу клирика из дијаспоре који су гајили дубоко незадовољство ставом Патријаршије према режиму у Југославији. Криза је кулминирала 1964. године, када је Свети архијерејски сабор рашчинио владику Дионисија. Исте године он је, окупивши Цркву у САД, Канади и Аустралији, формирао тзв. Слободну Српску православну цркву. Овај раскол превазиђен је тек деведесетих година, највише иницијативом патријарха Павла.
Новости