Приштина 1999. године. На слици су приказана српска деца из Приштине и војник Александар Лобанцев.
Лобанцев је био део оне чувене руске колоне која је кренула са Мајевице пут аеродорома Слатине тако да је непосредни учесник заузимања аеродрома. Лобанцев је о тим збивањима написао књигу ,,Косово 99″ која постоји на интеренту и то преведена на српски језик. Лобанцев у својој књизи описује руски контигент стационаран на простору Мајевице потом сама збивања у време НАТО агресије, заузимање аеродрома, његов боравак на Косову, те његов одлазак са тог простора.
Лобанцев описује у својој књизи живот једног војника, посвећује пажњу опису наоружања, међуљудским односима у војсци како по вертикали (на релацији старешина – војник) тако и по хоризонтали (однос између самих војника), дотиче се стања у Русији тих година, али неки моменти доста привлаче пажњу.
Најпре, он стално истиче како су руски војници осећали кривицу што нису могли помоћи српском народу. Он сам говори да када су кретали пут Косова да су били толико наоштрени на Шиптаре (а нарочито је подвлачио да су посебно таквог расположења били војници и нижи старешински кадар), да су једва чекали да их науче памети. То њихово уверење је поткрепљивала чињеница да су били у одличној психофизичкој спремности, да су деловали по својој конституцији као да су сви они Рамбо. Из таквог стања одушевљености и спремности да се помогне српском народу, по доласку на Слатину прешло се у стање разочараности, депримираности и незадовољства. Виша команда је наређивала да се фокусирају на обезбеђење самог аеродрома и то је то. Тако да су ти руски војници беспомоћно посматрали како у даљини горе српске куће, а успут се спроводио и лов на Србе.
Лобанцев спомиње да је само једном дошло до непосредног контакта између његових другова и Шиптара. Био је то случај када се један Шиптар осмелио да колима веома близу приђе руским положајима и да руским војницима показује средњи прст. Није слутио да ће доћи одговор тако што кад је кренуо да се удаљи, пут су му препречила двојица Руса. Добио је дебелих батина за своју провокацију. Таква суздржаност руских војника доводила је до великих унутрашњих подвајања јер са једне стране гледало се на Србе како их Шиптари слободно лове и присвајају имовину, а са друге стране физички изглед тих руских војника (као Рамбо) и велика жеља да се помогне Србима и уз њихово пасивно држање доводило је до осећаја да су бескорисни манекени који позирају. Ту је и чинилац да је њих било врло мало, а да је Шиптара било врло много. Из тога је извирао тај осећај фрустрираности и незадовљоства. Чак у једној епизоди Лобанцев наводи да су приштински Цигани дошли са својом чергом у близини руских положаја са молбом да остану ту јер се поред Руса осећају сигурно. Нижи официр је то прихватио, али убрзо је виши официр наредио да се Цигани отерају. Лобанцев са горчином наводи да су Циганима помогли као и Србима. Са друге стране и код локалних Срба пошло се од великог одушевљења због доласка Руса до равнодушности, чак и отклона.
Лобанцев спомиње да је био у обезбеђењу српске болнице у Приштини. Ја нисам успео да нађем податак да је постојала српска болница у Приштини након повлачења наше војске и полиције, али он врло детаљно описује тај боравак на обезбеђењу болнице и из његовог описа види се да је реч о градској средини.
Такође, Лобанцев у својој књизи наводи да има врло рђаво мишљење о Шиптарима. На коментар Срба да су збивања на КиМ врло слична збивањима у Чеченији, он одговара да се не може ставити знак једнакости између Чечена и Шиптара будући да су ови први сурови, али и храбри, док је Шиптаре сматрао за, парафразирам, клошаре који једино знају да пљачкају и који ништа не би постигли да им није западних сила.
Занимљиво је и то да је Лобанцев разочаран хришћанством и да је врло песимистичан у погледу будућности Русије.
Након одласка са Слатине, Лобанцев је неко време био у Босни. После је учествовао у Другом чеченском рату. На крају, придружио се ополченију на Донбасу где је и погинуо. Нејасне су околности његове погибије. На једном месту пише да је 2014. године његов одред био поклопљен Град ракетама, а на другом месту пише да је његов датум погибије 15. јул 2016. године. Неки су чак почели да шире причу да је заправо исценирао своју погибију не би ли започео нови живот….
