Владика бачки Иринеј: Смањивање броја Јасеновачких жртава је апологија усташтва!

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
jasenovac33

У интервјуу за лист Печат владика бачки Иринеј Буловић осврнуо се на питање Јасеновачких мученика.

Како објаснити то да број јасеновачких жртава, односно број Срба, као и других народа страдалих у логору Јасеновац, не само да до данас није тачно утврђен већ да се у нашем времену догађа снажно и продубљено „лицитирање” бројевима, уз несумњиву колико и нечовечну манипулацију овим трагичним чињеницама? Какав ум управља тиме, и који су циљеви иза антицивилизацијске, а могло би се рећи и организовано вођене операције скривања истине о размерама огромног српског страдања?

Број јасеновачких жртава – и жртава у НДХ уопште – никад није утврђен, и то свесном одлуком Комунистичке партије Југославије, с једне стране, и неопростивом колаборацијом српских комуниста, са друге стране. То је послератни наставак и послератна апологија усташтва. У најновије време томе иде на руку немачка и шира западноевропска интенција да јадни Србљи замене немачке хитлеровце у улози најгорих џелата и дежурних геноцидаша.

Božićni intervju vladike bačkog Irineja

Сâмо „лицитирање” бројем жртава је, по мени, неморално. Узмимо да је цифра од неких седамсто хиљада жртава, која је деценијама била у оптицају, „напухана”, како тврде неки кругови, не само загребачки већ и београдски, и да је било „свега” стотинак хиљада жртава, како процењује већина из тих кругова. На основу чега они то знају? Јер, искорењене су, без остатка, многе и многе породице, читава братства, села и области, и није могуће ни приближно знати колико их је било. Уз то, усташе су пред крај рата брижљиво и систематски уклањале трагове злочинâ. Претпоставимо, даље, да су и подаци хрватске комисије за утврђивање обима ратних злочина (наглашавам: хрватске, а не савезне југословенске комисије) из 1946. године били претерани. Али шта ћемо са извештајима нацистичких генерала Хитлеру из читавог ратног периода, по којима већ крајем 1942. или почетком 1943. године има око триста хиљада жртава? Да ли су и они били симпатизери Срба, а противници савезничке сателитске НДХ, или ни они нису могли да пређу ћутке преко балканског Аушвица, Јасеновца, и осталих стратишта у НДХ? Да ли су њихови ратни извештаји били плод намере да врху Рајха, војнички хладно и немачки педантно, прикажу „стање на терену” или намере да и они дају допринос комунистичкој и „србочетничкој” промиџби?

Ако је тобожњи објективни списак жртава само онај списак жртава на којем налазимо њихова имена и презимена, како нам импутирају неки нови загребачки и београдски стручњаци, шта ћемо са општеприхваћеном проценом о шест милиона жртава Холокауста? Да ли Јевреји могу да наведу имена свих шест милиона жртава? Наравно да не могу! Колико је само градова и земаља у поробљеној Европи било буквално judenfrei? Да ли то значи да је и цифра од шест милиона „напухана”? Наравно да не значи. На крају крајева, ако је, претпоставимо, јеврејских жртава нацизма било милион или два мање него што је општеприхваћено и ако је српских жртава усташтва било двеста или триста хиљада мање него што је општеприхваћено, да ли је тиме злочин геноцида постао мањи и опростивији? Ни у ком случају! Треба се оканути неморалног лицитирања бројем жртава, молитвено поштовати све жртве без изузетка и поштовати све часне Хрвате који осуђују злочиначку, геноцидну творевину звану НДХ.

Извор: Печат

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас