Пуста улица којом се, као у филму „Тачно у подне“ котрља лопта сасушене траве, ограда од конопаца са таблама „забрањен пролаз“ и зграде са прозорима кроз које дува промаја. То је први утисак који човек има када уђе у Варошу, кипарски „Град духова“.
Други утисак је далеко тежи, јер када на човека који корача улицама некада богатог предграђа Фамагусте падне терет реалности коју види око себе, обузме га страх. И то је доминантан осећај сваког посетиоца овог некада монденског одмаралишта, места где су своје слободне дане, далеко oд пажње медија и филмских камера, проводили Елизабет Тејлор, Ричард Бартон, Пол Њумен и остали припадници светског џет сета. Хотел у коме су одседали, огромни „Хилтон“ са перфектним погледом на Средоземно море, сада стоји празан, највећи скелет на гробљу хотела, одмаралишта, ресторана, радњи и банака.
Кипар је једна од европских држава која је последња добила независност, тек шездесетих година двадесетог века. Пре тога колонија Велике Британије, власништво Османског царства и Млетачке републике, ова млада земља није имала осећај државности и више фактора је радило против ње него што их је било који би је одржали у животу. Сваки од освајача је оставио неко наслеђе иза себе, но у људској природи постоји гадна црта да лакше растури него да начини, па је тако вековима чекана независност пала под прво искушење већ деценију после.
Наиме, пре рата који је захватио Кипар, око десетину становништва су чинили муслимани, такозвани „Кипарски Турци“, док су остатак били православни хришћани, грчког порекла. Стицање независности већина је доживела као сигнал за подмиривање рачуна са мањином коју су после бруталне владавине за собом оставили наследници Сулејмана, Мурата и Османа. Инциденти са погинулим, тешко повређеним и силованим нису били реткост, па је међународна заједница посредовала како би се створио какав-такав одрживи мир. Направљен је систем неке дуалне владавине, у коме нико није могао да прегласа оног другог. То је грчкој већини изгледало као неправда и није допринело смиривању ситуације. На крају, све је довело до рата. Турска је, под изговором заштите турског становништва, извршила препад на Кипар. Грци Кипрани су тражили помоћ од матичне Грчке, која је била обећана. Но, случајно или не, баш у то време у Грчкој је извршен државни удар.
О томе ко је и зашто иницирао државни удар у Грчкој баш у време турске инвазије на Кипар ћемо неком другом приликом, али остаје историјска чињеница да се грчка већина на острву одједном нашла у рату против војне силе несразмерно веће од ње.
Логичан наставак је био пораз, а потом и окупација скоро половине острва која је спречена политичком интервенцијом великих сила преко система Уједињених нација. Тако се дошло до стања у коме се Кипар налази данас, где је скоро 40 процената острва под контролом Турске, а остатак чини легална, међународно призната држава Кипар. Мала напомена на крају овог дела – као војна сила која ће држати статус кво на снази формално су мировне снаге УН, али фактички то је Велика Британија која има неколико база са хиљадама војника на острву. „Носач авиона у Медитерану“, како то једном рече чувени циник Винстон Черчил.
Сада да се вратимо судбини Града духова. Вароша, луксузни део Фамагусте се налази на самој граници између два Кипра. Опљачкана, она ипак стоји наизглед нетакнута. Једини траг рата је један од хотела на чијем зиду зјапи рупа од авионске бомбе, а највећи њен непријатељ данас је – природа. Она полако пружа своје зелене пипке заборава, осваја зидове некада првокласних хотела, банака и ресторана, прекрива улице. Звоник једине православне цркве коју Турци нису претворили у џамију вири из растиња, место где су се некада крштавали и венчавали Јоргоси, Димитроси и Марије. Чак је и саксијско биље у излогу некадашње туристичке агенције подивљало, па прекрило шалтер иза ког су стајале насмејане раднице и слале туристе у удаљене крајеве света. Оно што додатно појачава постапокалиптични утисак овог места је изостанак животиња. Наиме, Кипар је познат по својим мачкама којих има, кажу, више него становника. Но, у Вароши нема ни њих. А ако нема мачки, нема ни мишева, тако да име Град духова овде доживљава и своју буквалну инкарнацију.
Док идемо кроз пусте улице, наш водич, кипарска Гркиња, са очигледним бесом на лицу говори о томе како су она и њена породица у једном дану морали да напусте своје домове. То, као неко ко је проживео слично искуство у Сарајеву 1992-ге године могу да разумем, али нисам разумео мржњу којом је погледала младу кипарску Туркињу на изласку из града. Ова девојка, полицајка, показивала нам је излаз са осмехом на лицу. Ми смо осмех узвраћали, а мени је поглед на тренутак одлутао на нашег водича. Њено лице, дијаметрално супротно полицајкином, одавало је нескривену, чисту и јасну мржњу. У том изразу сам јасно видео оков којим ово осећање зароби човека; оков који не пушта до краја живота. И исто толико колико је снажан, тај оков је ружан, толико да је у мојим очима нагрдио лице ове, упркос поодмаклим годинама, и даље лепе жене.
Целим путем назад мислио сам о Граду духова. Крај мене је предивни крајолик Кипра промицао неприметно. Шта се десило са мном, питао сам се. Откуд ова клонулост, да ли ја то жалим за нечим што је остало иза мене? А онда сам схватио. Вароша, Град духова, провлачи својом егзотиком, али на излазу из ње мора да се плати „путарина“. Душе умрлих у овом граду, душе оних који су истерани из њега па након смрти дошле овамо, узимају свој данак. На изласку откину део ваше душе, јер ни духови не могу сами. И одатле мржња на лицу оне Гркиње и моја клонулост. Од мене су душе мртвих откинуле тек парче, а она овамо долази два пута недељно, на место где је одрастала, где су њени корени, а сваки пут мора да оде пре него што падне мрак. И сваки пут на излазу који руком показује лепа Туркиња, наш грчки водич Марија, оставља део своје душе. И тако унедоглед. Одлутао сам. Можда нисам хтео све ово да напишем, а можда ово не пишем ја, већ онај део мене који је остао на Кипру, у пустом граду, Граду духова, Вароши.
